Виноградарско – Воћарска Задруга (СОЈ)

Годишњица вредна пажње српских домаћина

Обележено 90. година од формирања Земљорадничко Виноградарско – Воћарске Задруге (СОЈ) у Црквенцу

Трећи део

Виноградарско – Воћарска Задруга (СОЈ)

Предложено је да се вишак радова призна у износу од  чак 98.586 динара стим да се „даде“ на терет задружне касе као дуг.  

  Читава 1932 година је протекла у финализацији подрума, а тражена је и позајмица од Министарства пољопривреде да се не касни са роковима и припремама за бербу грожђа.Пара је понестало, а није се знало шта пре треба урадити. И година је подбацила са родом услед киша, а управни одбор доноси одлуку да се Свети Трифун 1933 године не прослаља већ скромно у оквиру подрума да домаћин славе пресече  колач. Први управник подрума био је   Живан Живановић из Црквенца који је почетком 20 века завршио  Пољопривредну школу у Јагодини са одличним успехом зашта је награђен са виноградарским маказама и паром прасади корнвалске  расе. 

За бербу 1933 године није било довољно судова за смештај вина па су их позајмили чланови задруге, Светозар Катић, Мата Николић и Стојадин Ђорђевић. Судове је прегледао мајстор – пинтер из села Гаре,  Јанићије Пејчиновић и гарантовао хигијенску исправност  капацитета.  

На предлог управног одбора једна комисија је обишла Виноделску задругу у Смедереву од које је купљена једна половна муљача која је могла да „измуља“ 10 вагона грожђа за 24 часа. Бора Катић, из Црквенца,  задругар  позајмио је своју парну машину од „дреша“која је покретала муљачу. Лети се врла пшеница, најесен муљало грожђе у Црквенцу.Пуном паром.

Прва берба је почела, задругари су били нестрпљиви али  спремни, а управни одбор  задруге је био на мукама како и на који начин да се обезбеде средства за исплату грожђа виноградарима. Цена грожђа на тржишту је била од 50 до 55 динара за 100 килограма. Задруга је плаћала члановима 60 динара са исплатом од јуна наредне  1934 године. Цена вина на тржишту је износила два динара за литар, што значи од 100 килограма грожђа добијало се 60 литара вина што је износило 120 динара.

Од 40 килограма комине добијало се четири литара врло  квалитетне комовице по цени од шест 6 динара. То је значило да задруга на 100 килограма грожђа остварује „лепу“ зараду. Од оствареног прихода из великог рада, 70% је остављано за улагање у производњу и модрнизацију, повећање капацитета, а 30% је дељено по уделима задругарима.   Све је то јако добро прихватано од задругара, њихових фамилија и деловало да се стиче углед и поверење широм Ресаве и околине.Повећавао се број нових чланова на свакој скупштини се решавао пријем нових задругара.

Већ после треће бербе грожђа задруга је својим члановима из касе одмах исплаћивала за предату количину, али и да дели плави камен, рафију, аконтације за женидбе, набавку опреме, као и за куповину коња и волова, све без камате и да се плати следећом  бербом грожђа.

Задружни фонд Црквеначке задруге  је давао веће камате на штедњу од Ресавске  штедионице и Ресавске банке  Свилајнац, писао је књиговођа Драгомир Катић.Проблем смештаја је био све већи јер се повећавао број задругара па није могло да се прими сво грожђе из бербе нашта су чланови  реаговали.Брзо је реаговао и управни одбор и упутио једну делегацију на пут у Словенију 1937 година са циљем да уговоре продају мошта-шире што су они успешно обавили и уговорили испоруку по 1,5 динара за литар. Из Црквенца се током дана шира превозила до железничке станице у Марковцу утоварала у десетотонске  вагоне цистерне, а увече је воз кретао за Марибор, где се ујутро стизало уз присуство задругара на истовар. Био је то огроман и тежак посао али се добро зарађивало и сви су били задовољни. Положен је велики испит  и учвршћено међусобно поверење, а задруга стицала све већи углед у својој виноградарској бранши.

Први винарски стручњак  који је радио у подруму  био је Немац Лудвиг Штемлер, касније Рус Михајло Гижински, после рата 1941 године инжењер Мића Миладиновић из Јагодине, а од 1955 године Драгољуб – Гица   Најчевић из Свилајнца из познате виноградарске фамилије.                                                                                        

Уласком у „Навип“ Земун 1964 године, највећа компанија у Југославији и највећи извозник пића је даје нови полет и развој подрума  када достиже свој врхунац где се запошљава 36 радника за стално и 15 на неодређено  време.Од 1971 године подрум је специјализован за производњу и промет српске шљивовице на домаће и страно тржиште, у 30 земаља света извезено је пет милиона литара. Никад више пре, а ни после, зато је Црквенац уписан и подрум који подигоше наши преци у историју као јединствен пример. Јасно је где се пила најбоља шљивовица у Србији и Југославији.                                              

 Колектив је предводио Миле Маринковић из Свилајнца, 25 година, до 2002 године када су обновљени сви објекти и изграђени нови уз помоћ Навипа где је  уживано велико поверење и био најбоље одржавани подрум у систему.                                                                  

 Сарадња са селом, општином на комуналној изградњи, на културном и спортском плану је била све време као и са радним организацијама.  Посебна сарадња била је са гарнизоном Југословенске народне армије „Лазар Стојановић“ из Свилајнца којима је подрум био и домаћин 1999 године у НАТО агресији. У подруму  Црквенац  је организована Ликовна колонија „Црквеначка палета“  међународног карактера која траје 23 година, од 1996 године, чији су домаћини ресавски уметници. Гости су били сликари из Бугарске, Русије, Индије, Египта, Ирака, Филипина, Белорусије и Украјине међу посетицима су били и професори са ликовних академија.

Традиција виноградарства и воћарства се негује и у 21 веку  у Црквенцу где се 19 година о Светом Трифуну организује оцењивање вина.Потомци данас   чувају старе и подижу нове засаде винове  лозе, настављају  да гаје традицију предака и уживају у своме вину.

Поводом 90 година од оснивања задруге, венац на спомен плочу  код задружног дома из 1897.године, положили су Љубиша Катић, рођен 1929.године, потомак Димитрија Катића и потомак задругара Предраг Вујанић.

М. Спасојевић
Фото: Р. П.