Сви треба да смо поносни као они

Наше домаће ствари                Мито и К учитељ

   Сви треба да смо поносни као они

Помоћница, партнер поручи народу у екстази сладострашћа да треба да се поноси постигнућима своје власти.

Ваљда зато што своје ближње и партијске збринули на државна радна места. Има још по неки незадовољан из ширег окружења па гунђа и није поносан на своју власт. Ви млади што кружите широм палнете нудећи своје умеће нисте имали среће код куће да будете поносни. Родитеље вам истерали из фабрика поделили међусобно као своју прћију, а 2500 радних места оде на улицу. Чароњаци обећавају посао после разговора на врху који никад неће стићи. Без економије пољопривреде празан сити. Кафане нуде светске колачиће, гурабије упоковане у целофан први пут и оне поносне. Ех да их сад виде наше баке њихов понос би био до врха. Испазнили вам штале и оборе чак и сајмиште продаше где шеташе ресавски сименталци.

Улицама рептил ситија народ без осмеха утучен, замишљен и са све мање поноса. Повремено деца из школе својом грајом и осмехом подсете да радост. Столице кафана, на улици углавном празне, а муштерија ни на видику. Из бутика извири стидљиво неко чељаде очекујући муштерију која данас неће свратити. Обичан свет сања радна места и палту од 150 евра па да буде поносан као ови горе. Моге породице једва састављају крај са крајем, а оне најмногобројније немају ни једног запосленог као ови поносни. Они не моле имају достојанства образа и части.

Ови незапослени са берзе рада обилазе сајмове и нуде своје умеће новопеченој братији која бира по стасу и гласу, а ви се осећате као да се бавите најстаријим занатом на свету. Поносна власт виртуелног ситија отвара слободне зоне и нова радна места на која ви никада нећете стићи. Она најбоља већ подељена ближњима и вероватно ће се наслеђивати по династичкој и партијској номенклатури. Дипломе, памет и способност се не траже само да сте поносни на њих. Пред изборе отварају кланице за извоз меса у Јапан, а кога ћемо да кољемо кад на селу обори и штале празне. Можда им ови поносни понуде нојеве са фарми које никоше после револуције. Визионари чим заседну на власт некад били жути променише дресове и сви кренуше за предводником.

Да неће изроди, зарад власти да жртвују свој понос рептиле то једино што се примило после револуције у ситију. „Поштена приватизација“ избаци из кафане најпаметнијег међу нама.

Следи наствак…