Стенографија, вештина писања – учење на даљину

Стенографија, вештина писања – учење на даљину

2. 1. Дупли знаци код писања сугласника „В“,“Ј“,“М“,“Ш“

2. 2. Писање и представљање самогласника „И“

2. 2. Писање и представљање самогласника „И“ на почетку и на крају речи

2. 3. Писање и стапање самогласника „И“ у дугим словима

С обзиром да се ближи почетак вашег озбиљног самосталног вежбања још једном прилажемо стенографску азбуку, овај пут на већем формату. Азбуку можете да одштампате и користите за подсећање.

Стенографија азбука и графички приказ слова = Стенографија и графички приказ слова

У ту сврху прилажем и стенографски папир за писање. Подсетићу вас и да је то папир којим се служимо у почетку. Касније користимо обичне свеске са линијама. На крају можемо (а и не морамо) да користимо папир без линија. Друга линија одоздо је основна. Прва доња линија је доња међа . Линија изнад основне је горња. Линија на врху је горња међа.
Стенографски папир = Стенографски папир

После наредне лекције за коју је остављен сугласник У може да изведе озбиљнији прелаз на стенографско писање које ћемо на следећим часовима наставити да кратимо, теснимо, убрзавамо и поједностављујемо. Ако стенографском писању посветите 20-30 минута дневно почећете да пишете не само брже већ и квалитетније. Повратка нема Ј

Сад би коначно ваљало да се почне са владањем свим словима и полако се пребацивати на стенографско писање. Није лоше увежбавати руку коју смо може бити мало запустили кад је писање у питању. Не мора то да буде баш право вежбање калиграфије, али мало рутине није на одмет.

2.1. Дупли знаци код писања сугласника „В“,“Ј“,“М“,“Ш“

Знаци (приказ 1) за наведена слова пишу се на почетку и у средини речи, док се знаци (приказ 2) пишу на крају речи. Правило се делимично урушава писањем слова В које може и у средини речи да се пише првим начином. Правилно је али и разумљиво у оба случаја. Како ће се писати некад зависи од нашег афинитета, некад од положаја руке пре него смо стигли до слова или слога.

То је све за овај поднаслов. Остаје вам да смишљате речи и вежбате.

2.2. Писање и представљање самогласника „И“
2.2.1. Писање самогласника „И“ на почетку и на крају речи.

Самогласник И на почетку речи пишемо његовим азбучним знаком. Пишемо се од основне линије до половине размака линије изнад. Ретко овај самогласник пишемо и на крају речи, ако проценимо да је то неопходно.

У почетку ако се градиво нагомила може да изгледа компликовано да се дода још једно правило: Кад је глагол у инфинитиву самогласник И не пишемо. Зато је можда згодно у почетку заборавити на ово правило док се мало боље не овлада материјом. После почетних вежби и сами ћете доћи до овог закључка. Видети приказ 3 у вежбама.

2.2.2. Представљање самогласника „И“

Приликом представљања овог самогласника померамо се на међулинију која се налази изнад основне линије. На тај начин смо представили слог који се завршава са И . Током писања нам то место постаје основна линија за писање, све док се не створе услови за повратак на основну линију. Ако реч и у другом слогу има И настављамо да се пењемо по истом принципу. Следећи ово правило код писања појединих речи као што је „ки-ки-ри-ки“ долази до приличног одскока са основне линије. О овоме не треба пуно бринути јер таквих је речи заиста мало о чему се водило рачуна. Сем тога увек можемо такву реч да поделимо на две и да се превише не удаљавамо од основне линије.

У приказу 4 видимо како то изгледа у пракси. Уочавамо да теоретисање без праксе може да буде застрашујуће, док ће се исто правило са мало праксе залепити за вас само од себе Ј Ево тог застрашујућег објашњења. Ако слог на почетку речи почиње словом И онда се слово не представља него се пише. Ако се први слог завршава са словом И она се слово представља тако што писање почиње са имагинарне И линије која се налази изнад основне линије на пола одстојања до горње линије. Други и трећи слог се истовремено и пишу и представљају јер се писање сваког следећег слога који завршава на И помера за пола растојања навише. Обратите пажњу да поједине речи можемо да пишемо на два начина. Тако ће нам у почетку речи попут „Биба“ или „Биџа“ бити једноставније да напишемо полазећи од основне линије. Касније кад се повећа брзина писаћемо их полазећи од И линије. Оба начина су правилна.

2.3. Писање самогласника „И“ и његово стапање са дугим словима

Код дугих слова која се завршавају оштрином (Т, Ф, Х) самогласник И се стапа тако што се ови сугласници подебљају при крају, у другој половини дугог слова. Тако настају слогови ТИ, ФИ и ХИ. Ако се Т и Ф подебљају на првој (горњој половини) добијамо слогове ИТ и ИФ. Код сугласника Ч и Ћ самогласник И стапамо тако што Ч и Ћ завршавамо оштрином (приказ 5).

Код дугих слова са затвореном облином (Ш и Ж) самогласник И се стапа тако што се Ш и Ж увећавају за слово мале величине, тачније за слово И. Овим се слова Ш и Ж (која сад читамо као ШИ и ЖИ) протежу од горње линије до доње међе (приказ 6).

Стенографија представљање слова „И„, учење на даљину. Вежбе уз лекцију 2. = Стенографија представљање слова „И“, учење на даљину. Вежбе уз лекцију 2.

 

ДЕТАЉНИЈЕ О ОВОЈ ТЕМИ НА  http://mentalne-vestine.com/

Р. Лазић

[tabs] [tab title=“Tab 1″]

[/tab] [tab title=“Tab 2″] Tab Content 2. [/tab] [/tabs]