Смајловић: Слободе само у теорији; Лекић: На дну смо

Аутор: Катарина Живановић      Извор: Данас

Председници УНС-а и НУНС-а, Љиљана Смајловић и Славиша Лекић, сучељавају ставове о медијској сцени Србије

Смајловић: Слободе само у теорији; Лекић: На дну смо

Председници УНС-а и НУНС-а, Љиљана Смајловић и Славиша Лекић, сучељавају ставове о медијској сцени Србије поводом Светског дана слободе медија.

Љиљана Смајловић: Слободни у теорији и на папиру

Поводом Светског дана слободе медија, како бисте оценили ситуацију у Србији? У којој мери су медији слободни? Шта ограничава ту слободу?

– Медији су слободни у теорији и на папиру, док су новинари у стварности осиромашени и деморалисани.

Да ли је медијском сценом код нас у потпуности завладала таблоидизација?

– Ни више ни мање него код других.

Власт преко својих медија отворено ратује са неистомишљеницима, не презајући од увреда и клевета. Опет су на сцени домаћи издајници и страни плаћеници. Како стати на пут оваквој врсти „новинарства“?

– Оно што је за једног човека увреда и клевета, за другог је слобода говора. Не треба стати на пут туђој слободи, већ се борити за своје идеје.

Чега се то власт плаши, па покушава да угуши сваку критичку мисао? Како коментаришете то што Данасу отказују бројни оглашивачи, пре свега они блиски СНС?

– Људи који нападају власт воле да мисле да представљају „критичку мисао“ друштва, али то исто за себе мисле и они који нападају опозицију. Овде су и либерални интелектуалци нетрпељиви на критику.

Оглашивачи неће да се замере власти, а Данас перципирају као опозициони лист. Ваш лист би требало да обелодани списак оглашивача који су под утицајем власти прекинули сарадњу са вашом редакцијом.

У којој мери је у новинарству код нас присутна цензура? Који су највећи проблеми са којима се новинари сусрећу?

– Новинарка Политике ми је причала да јој је један политички уредник бранио чак и да користи синтагму „за разлику од њега“ кад сучељава мишљења својих саговорника. Претпостављам да је уредник хтео да да привид објективности и неутралности странама које уређује, али био је цензор и правио је лоше новине. Новинари о таквој цензури, нажалост, јавно не говоре, а са годинама науче и да не нервирају уреднике.

Да ли би новинарска удружења могла да учине нешто више по питању положаја медија и новинара?

– Сигурно да би могла. Једва чекам да видим шта ће подузети нова руководства УНС-а и НУНС-а.

Какво је ваше мишљење о новом председнику НУНС-а Славиши Лекићу?

– Мислим да се страховито обрукао подржавајући неуставни и антиевропски закон о медијима из 2009. године. Но, свако заслужује још једну шансу.

Славиша Лекић: Амбијент страха и нетолеранције

Поводом Светског дана слободе медија, како бисте оценили ситуацију у Србији? У којој мери су медији слободни? Шта ограничава ту слободу?

– У медијима има слободе баш онолико колико слободе има и на географској територији Србије. Дакле: нема, на дну смо. Кад вам премијер, изабрани председник и неизабрани патријарх, који контролише готово сву дневну штампу, све телевизије са националним фреквенцијама и 80 одсто локалних програма, а не контролише један мали, по тиражу, дневни лист, два недељника и једну кабловску ТВ станицу, каже: „Па ево на интернету је 3,7 милиона људи па их нико не спречава да изразе мишљење“ а то прође без јавног одјека, онда је то знак да смо га ми, de facto – угасили.

Да ли је медијском сценом код нас у потпуности завладала таблоидизација?

– Завладала је не таблоидизација, већ – таблоидиотизација, и то не медијском сценом, већ влада комплетном друштвеном сфером. Имате Информер, који вам је огледало БИА; Српски телеграф – председника и Фондације Драгице Николић; ТВ Happy је огледало Скупштине, а Пинк, са све аналитичарима – зрцало Владе Србије. Један човек је освојио читав јавни простор.

Власт преко својих медија отворено ратује са неистомишљеницима, не презајући од увреда и клевета. Опет су на сцени домаћи издајници и страни плаћеници. Како стати на пут оваквој врсти „новинарства“?

– У друштвима транзиције евидентан је низак степен сваке, па и медијске културе. Ово што се дешава у Србији, међутим, превршило је сваку меру. Промовише се не само вербално насиље, сатанизују се „неСНСовци“, праве се спискови за (политички) одстрел па и физички прогон из Србије, прате и снимају новинари и јавне личности, потпаљују „жуте ломаче“, горе попут вечних ватри, а списак јавних личности које су таргетиране све је шири. Најгоре је што иза свега тога стоји власт. Како, дакле, стати на пут оваквој врсти „новинарства“? Па, очигледно нешто треба мењати – макар и власт.

Чега се то власт плаши, па покушава да угуши сваку критичку мисао? Како коментаришете то што Данасу отказују бројни оглашивачи, пре свега они блиски СНС?

– На власти је једна чудна екипица људи која се до јуче на неком пропланку крљала и ваљала по блату покушавајући да игра фудбал, а данас су се пресвукли у ултрамодерну спортску опрему и очекују да им због нових дресова, које су такође ужасно упрљали, признате да заслужују макар Лигу шампиона. Иза тог њиховог бахатог, осионог, па и хулиганског реаговања, не само на писање малобројних слободних медија, већ и на сваки дисонантни тон, па чак и твит, крије се страх да ћете их офирати како променом дреса нису добили на фудбалској вештини.

У којој мери је у новинарству код нас присутна цензура? Који су највећи проблеми са којима се новинари сусрећу?

– У последњем извештају међународне организације за заштиту људских права – Хјуман рајтс воч – оцењује се да медији у Србији делују у „непријатељском окружењу“. Реч је о амбијенту страха у ком опстаје ово мало слободних медија и фрапантно високом степену нетолеранције политичких центара моћи према медијима, да не кажем – застрашивању. Уместо да поради на економском оснаживању медија, држава као да ужива у урушавању оно мало слободних, а економски уцењених медија чија независност почива искључиво на ентузијазму. Све ово набројано темељ је аутоцензуре која царује у већини медија. Лично мислим да се лакше изборити са цензуром него аутоцензуром или летаргијом и нихилизмом у редакцијама.

Да ли би новинарска удружења могла да учине нешто више по питању положаја медија и новинара?

– Не. Новинарска удружења, готово комплетна медијска заједница и претходно ресорно министарство одрадили су у „петољетки“ иза нас јако важан и захтеван посао, али онда смо дошли у ситуацију која највише подсећа на крај приче о крави која даје фантастичне количине млека, а пред крај муже се ритне и све млеко оде у пропас’. Има назнака да ће и ова гарнитура на власти покушати да унајми удружења да опет звоне около, али мислим да НУНС овог пута неће насести на „добре намере“ државе.

Какво је ваше мишљење о председници УНС-а Љиљани Смајловић?

– Свакако не спадам у фанове Љиљане Смајловић, али јој се мора одати признање да је од УНС-а направила респектабилну организацију.