Сликару, песнику, педагогу прете избацивањем на улицу
За Миомира Нешића је потребно решење, а не претње и уцене
Врсни уметник и педагог рођен је 1950. године у Горичанима код Чачка у радничкој породици. Отац је био железничар, а мајка домаћица. Основну школу учио је у Лапову и Багрдану, гимназију у Јагодини, а Вишу педагошку школу у Београду, а на Филозофском факултету завршио је историју уметности. Службовао је у основним, техничким шлолама и Гимназији у Свилајнцу.
Прозу, поезију и критике објављивао је у скоро свим стручним југословенским и српским листовима и часописима. Превођен је на македонски, словеначки, шведски, француски и немачки језик. Учесник је многобројних приредби, фестивала, књижевних вечери, телевизијских емисија и програма у земљи и иностранству. Један је од оснивача и учесник манифестације „Синђелићеви дани“. Оснивач је , селектор и учесник ликовне колоније „Црквеначка палета“.
Био је руководилац и оснивач ликовне колоније ученика основних и средњих школа у Миљковом манастиру девет година. Имао је 32 самосталне изложбе. Организовао је бројне књижевне вечери, промоције књига у Свилајнцу и околини . Проналазио је младе таленте и преко Књижевне заједнице „Јагодина“ објављивао им књиге. Има бројне награде и признања, а пре седам година додељена му је награда „Поморавски Орфеј“ за најбољу књигу у оквиру манифестације „Српско перо“.
Објавио је девет књига. На свим манифестацијама афирмативно је представљао своју општину. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења ликовних уметника Србије. Општина Свилајнац предлагала га је 2010 и 2011. године за националну пензију.
Као привремени смештај 1989. године додељен му је простор на спрату Основне школе „Димитрије Катић“ у Црквенцу где и данас живи. У инвалидску пензију отишао је 2003. године, а 2011. тешко је повредио кичму приликом пада у кади и од тада је и поред лечења, везан за помагала и инвалидска колица. Смештај на спрату и то школски онемогућава му свакодневне терапије у Дому здравља у Свилајнцу и даље лечење. Безуспешно се обраћао локалној самоуправи да му помогне и смести га у простор у Свилајнцу одакле би наставио лечење. Речено је да општина не може да му помогне.
Уместо помоћи из општине је стигао ултиматум да се исели јер је школа предвиђена за реновирање. Због тога се Нешићево здравствено стање знатно погоршало. Има несаницу, страхове, пије средства за смирење, и од тада не може да хода јер му се појачао спазам и контрактура. Није отишао на рехабилитацију по препоруци лекара јер страхује да ће бити избачен на улицу. Све време надлежни „разговарају“ и узнемиравају његовог сина, да он убеди оца да прихвати било какав смештај или ће га избацити.
Уместо лечења и мира Нешић доживљава праву животну драму јер стрепи да се у 66 години живота нађе на улици. Многима који сада руководе општином био је професор. За овакве и друге сличне случајеве, не само локална самоуправа него и друге институције државе морају имати решења. Миомир Нешић је много дао и даје култури у Свилајнцу. Уз девет објављених књига има и богату колекцију слика које сведоче о времену иза нас.
Подружница Поморавског округа Јагодина
Удружење књижевника Србије
Ко му је крив што се бавио уметношћу и што је интелектуалац. Данас су на цени политичари и шпекуланти (лопови) а ако се појави и неки интелектуалац он је у политици, па је питање да ли је и он интелектуалац.
Gospodin Nešić je svojiom ličnošću i radom zadužio ne samo građane Svilajnca, već celu opštinu Svilajnac kao i ceo pomoravski okrug. Sramota je da se tako ponaša sa jednim umetnikom, pedagogom koji je puno dao našem društvu. Opštinske vlasti umesto da veličaju svog umetnika i diče se njim, one mu ionako težak život invalida zagorčavaju i otežavaju. Siguran sam da će se veliki broj Svilajnčana složiti da se gospodinu Nešiću mora pomoći i naći adekvatno stambeno rešenje kako bi nastavio sa lečenje i, oporavkom u nadi da će se gospodin Nešić oporaviti od teškog invalidita. Ukoliko okrenemo glavu pred ovakvim slučajevima, i odreknemo se ljudi koji su širili kulturu iz čiste ljubavi, jer drugih interesa nisu mogli imati, ostaćemo u mraku iz koga se više nećemo probuditi.
Apelujem na gradske vlasti da pomognu gospodinu Nešiću, jer zaslužuje ne samo normalne uslove za život, već i pažnju i brigu za njegovo bolje sutra, Adekvatan smeštaj je najmanje čime bi Svilajnac mogao da se oduži svom zaslužnom građaninu. Ima tu i materijala da se od državnih vlasti zahteva i Nacionalna penzija!
Sramota je za ovu drzavu i njene gradjane, a narocito za opstinu Svilajnac i ceo pomoravski okrug da se ovakve stvari desavaju. Jos jednom se pokazalo da se kod nas ne cene prave vrednosti i da bolje prolaze lopovi i kriminalci nego posteni gradjani. Gospodin Nesic je ceo svoj zivotni i radni vek posvetio razvoju umetnosti, kulture i edukaciji mladih. Svojim talentom i aktivnim radom na polju umetnosti i kulture, dao je znacajan doprinos ne samo opstini Svilajnac i pomoravskom regionu, vec i citavom narodu. I umesto da se ponosimo njime i nagradimo ga za sve te zasluge, vracamo mu tako sto ga izbacujemo na ulicu i to u trenutku kada mu je zbog bolesti i invaliditeta nasa pomoc najpotrebnija. Time pokazujemo da smo ne samo nezreli u civilizacijskom i kulturoloskom smislu vec i da smo krajnje nehumani. Apelujem ipak na sve nadlezne, da ovom problemu pridju krajnje odgovorno i da gospodinu Nesicu rese makar stambeni problem ako ne i nacionalnu penziju. To je najmanje sto mozemo uciniti za njega, jer mu dugujemo mnogo vise.
U Srbiji ovakve stvari nisu novost. Iznenadilo bi me da je drugacije. Sistem vrednosti je potpuno poremecen i vazi pravilo „sto gore-to bolje“. Kome je jos stalo do umetnika, naucnika, inovatora? Koliko je mladih pametnih i talentovanih ljudi koji su otisli iz zemlje jer niko nije imao sluha za ono sto mogu da pruze nasem drustvu? Pa ako ne vodimo racuna o mladima, koji tek treba da nam daju nesto vredno, ko bi jos mislio o onima koji su to vec dali, onako nesebicno, ne trazeci nista za uzvrat? Jos ako su stari i bolesni i ne mogu nam vise koristiti – pa ko bi jos brinuo o njima? SRAMOTA! Kako za opstinu Svilajnac, tako i za sve nas. Jer ovaj covek je svojim radom i talentom mnogo doprineo na polju kulture u citavom regionu. Umesto da mu pomognemo da se sto brze oporavi, i vrati svom umetnickom radu, mi ga izbacujemo na ulicu! Pa kakvi smo mi to ljudi?
Svaka cast Svilajincani! Vama ni poplava nije pomogla da postanete solidarni i humani! Ako ne cenite zasluge ovog coveka za razvoj kulture vase opstine, imate li makar malo ljudskosti da bolesnog coveka ne izbacujete na ulicu?
Mogu li nasi nadlezni organi, bilo lokalni il republicki, ikada svoj posao da odrade bez pritiska javnosti? Ljudi na vlasti nikako da shvate da su oni tu zbog nas, da bi resavali nase probleme i da bi nam pomagali. Na zalost, mi smo krivi sto uvek biramo pogresne ljude. A mozda i nemamo neki izbor, jer se posteni ljudi ne bave visokom politikom. Ipak, ovo je sramota. Shvatam da se ne plase zakona – oni sami su zakon. Ali, zar se ne plase ni kosmicke pravde – da ne kazem Boga?
За професора Нешића је потребно решење стамбеног питања, он је то својим радом ваљда и заслужио. За узврат није тражио ништа, јер да јесте, не би свој стамбени проблем решио у школској учионици… и гле чуда, сада је утврђено да ни на то нема право и то још управо сада када се лечи.
Инвалида избацују на улицу? Страшно.
Професор Миомир је врстан уметник н педагог кога памте генерације Свилајнчана. Драги општински челници, не дозволите да се наши потомци стиде због овакве неправде. Или можда ипак треба подићи проблем на државни ниво, као и зашто о овоме не обавестити веће медијске куће? Срамота је, али изгледа да се у овој држави овакви проблеми решавају тек кад се алармира јавност.