Сећање на Гарнизон у Свилајнцу

Сећање на Гарнизон у Свилајнцу

Старешине и војници Гарнизона Војске Србије Свилајнац који су били стационирани у Касарни „Н.Х. Лазар Стојановић,, традиционално сваке године обележавају дан када су на својим местима дочекали објаву ратног стања, односно напад Нато пакта на Србију.

Евоцирање успомена и сећање на жртве више од 2.500 погинулих од тога 82 деце. Безумно бомбардовање старешне и војници обележавају сваке године задње суботе у марту. Окупе се са свих страна расути широм Србије, активни и пензионери уз дружење и сећање на ратне дане и живот у Свилајнцу.
Команда Гарнизона је ратни задатак обављала у просторијама Винарског подрума у Црквенцу. Радни колектив и житељи Црквенца прихватили су своју војску. У време ратног стања, свако је радио свој посао.

Прелетали су авиони Нато агресора изнад ових простора 78 дана незапамћене агресије. Сирене су злокобно завијале, најављивале нападе, рушење мостова, убиства недужних. Ноћу су се чуле детонације и бљескови ватре и дим из наших домова, фабрика и празних касарни.

У кругу винарског подрума дочекан је и Дан Војске Србије и Црне Горе 1999. године, обележен у ратном окружењу без губитака чему је допринело одговорно понашање припадника гарнизона Свилајнац и народа. Ратни регрути, положили су војничку заклетву у току трајања рата и опште опасности на две локације и то: један део у дворишту ОШ „Димитрије Катић“ у Црквенцу и други део у атару села Дубље.

Црквеначки подрум је био домаћин када се обележавала петнаестогодишњица од Нато агресије који су имали ратни положај у радном колективу чији је задатак био да ради. Управо је те године Српска шљивовица у народу чувена као ,,Јеврејка,, пробила и санкције и ратну бокаду редовном испоруком купцу у Америци у Њујорку за Ернеста Херцога.

Дружења и успомене вежу људе, сећају на другарство. Нажалост војске у Свилајнцу више нема од 30. јуна 2007. године. У касарну, односно „Интедантски наставни центар“ на обуку у једној партији је свака три месеца долазило од 350 до 550 војника. Данас је касарна „Н.Х. Лазар Стојановић“ сабласно празна и напуштена. Трубач се више не чује, утихнуо је, Срби више у Војску Србије не шаљу своје синове, нема испраћаја. Град празнији за излазак регрута, а тужнији јер се навикло још од Књаза Милоша на своју војску и гарнизон.
Радници остали без фабрика, војска без гарнизона а сећања и успомене нам не може нико одузети.

На фабричком димњаку подрума „Навип“ у Црквенцу још увек се враћају Роде, свакога пролећа јер су и оне 1999. године заједно са војском и народом пркосиле Нато пакту.

М. С.

https://www.facebook.com/resavski.postonosa/posts/445907012412299

https://t.co/pCyXz9tK7F https://t.co/cHrDoS6xJN

— resavski postonosa (@resavskipostono) April 12, 2017