Приповедач, издавач, власник и уредник листа „Српско Косово“

Приповедач, издавач, власник и уредник листа „Српско Косово“

Станојло Радовановић-Димитријевић-Ресавац

Рођен је у Црквенцу, немирне и ратне 1876. Године, коме је отац погинуо код Књажевца,на Бабиној глави 2.јула само шест дана по његовом рођењу. Мајка Роксанда остала је са старијом сестром, Станојком и Станојлом још четири године као самохрана мајка у Црквенцу, а онда се преудала и повела их код Петра Димитријевића у село Луковицу. После основне школе у Бобову и Свилајнцу где је завршио нижу Гимназију и даље на гимназијско школовање у Београду које је због сиромаштва прекинуо. Прешао је на Поштанско -телеграфску школу, коју завршава и запошљава се у Свилајначкој пошти као чиновник 1897. године.

Немирног духа, борац за народна и радничка права, често је премештан са послом,  почео је да пише и објављује приповетке 1906 године.

Лист  „Српско Косово“ покренуо је 1.марта 1920 године у Косовској Митровици са циљем да ради на просвећивању српске омладине, који успева да одржи до 1934 године. Писао је „наше је уверење да на млађима свет остаје и да нико други не може сачувати своје огњиште до наша омладина у чије име покрећемо лист „Српско Косово“.

На нама је да тековину наших старих сачувамо, јер ко тековину незна да чува, тај нетреба ни да живи“. Свој допринос дао је у великом рату 1912-1918 године повлачећи се преко гудура Албаније као шеф поште Шумадијске дивизије другог позива.  Записао је  „Кад у Санђовани ди Медуа није могло бити укрцавања,  онда је тек настало зло, ићи кроз албанске кланце, газити реке и потоке и гегуљати кроз албанска блата, без леба, јадни и жалосни. Али крст је понет и он се није могао ни смео бацити до последњег издаха. Прави пакао!  Незапамћене  муке! Војници опколили ђубришта и отимају се о мрвице.  А около Љешке болнице наслагани мртви војници, као дрва на сеоском дрвљенику с једне и друге стране! Ви пролазите и на мртве не гледате. Евакуација у највећем јеку продужава се кроз Албанију. Видио сам тада кад је из Санђовани ди Медуа, чика Божа Милановић,председник Народне одбране из Шапца са својом супругом и децом пешице продужио  пут за Драч, пошто није могао да се укрца.Носио је једно дете у руку, а рекао ми је чини ми се да му је једно у  путу умрло. Но он иде даље“.

Сви смо пошли за Драч, јер се смрт није била заситила. Још одмах после Љеша ишло се само с леша на леш подављених коња читаво једно пре подне. А мало затим кроз шумарке и удаљене ватре од пута,на многим и многим местима било је војника, мртвих по четири, пет, или шест.Негде живи уз ватру црни скелети, са пруженим рукама, гладни,траже   хлеба. Онда је двоножац показао, колико је себичан, а и како је могао друкчије да поступа ? Да пружи ово последње парче  хлеба,знао је да се тим не може помоћи један полумртав човек, док и њега чека та иста судба. Онда је отац крио хлеб од сина,а мајка од чеда, да би само више живели.  То су страшне и ужасне слике биле! Кроз блато је много нашло смрт. Бивало је још и горе. Кроз потоке су пролазили и уморни налазили смрт. Нико никога није гледао. Свак је хитао, да не заноћи где у шуми, или блату и ко је био мало више жилавији, одмицао је куражно. Они остали, остали су кроз албанске кланце, где су их разнеле вране и ждрали“.  Настављајући своју потресну причу описао је  да се „последњег дана око Светог Саве1916 године чуло  да ће нас  Краљ води тамо где роди лимун и поморанџа! Нико није ни знао да је то Крф! Нико није ни слутио да ће то бити гробница Србије и Српског народа из које је васкрсла велика држава, Краљевина  Југославија.

Укрцавање није могло бити извршено у Драчу. Многе су  јединице  морале да иду још даље полумртве за Валону, кроз саме баруштине, те су продужиле да сеју гробове и  даље све до Валоне, где су имале да се укрцају.

Претовар у једну велику Француску лађу, где су Французи почели да нас одвајају по старешинству! Ја сам одмах устао противу одвајања, нарочито што смо ми сви били једнаки, ма ко и ма шта био! Није се то неким нашим допало, али, ја сам остао доследан мога друштва, са којим са ишао кроз толике албанске кланце, па сам и даље остао, до краја да видим где ћемо се зауставити, па после кад кажу где ћемо ићи, свак ће свој положај знати да нађе, а док се не дочепамо копна,сви ћемо бити једна душа као и дотле, јер без тога неби ни успели до лађе, већ би нас на путу позобали ждрали.

Стигли смо на острво Лазарет. Врло мало острво где су нас искрцали и ту смо имали да чекамо на ред да се купамо па тек онда ко је здрав да иде на Крф, а ко је болестан, у болницу на Видо. Гледамо како после купања велики број иде у болницу на Видо. Да не би и ми ишли, почели смо да преговарамо са Грцима да нас пребаце на Крф, једно пре подне и поред полицијске предострожности нашли смо се у вароши Крф. Побегли смо неокупани са Лазарета и спасли главе.

Војска уморна, гладна и болесна имала је да издржи карантин на острвима: Лазарету и Виду, па тек после да се упути на копно острва Крф. На Виду су биле болнице из којих је ретко ко изашао жив и прешао на Крф.

Било је дана када је умирало по 300, а никако мање од 100, те смо због тога ово острво прозвали Острво смрти. Страшне су ово слике које се насликати не могу.Оне су код очевидаца оставиле   неизгладиме слике, које се из душе не Бришу.Видесмо нашега Краља на пристаништу у друштву официра, сви заплакасмо, горко, гробна тишина, сви смо саосећали. Ко не би могао да заплаче, а Грци заједно снама плакаху, кад се сети да је српски народ  дошао као  избеглица заједно са својим краљем без отаџбине“.

,,На светлим гробовима јунака и мученика,,

(Хаџилук –Крфу-Голготи и Виду- острву смрти )

Изводи из текста Болна сећања  „Српско косово“ Бр-1,стр,9,10,11,12       уредник Станојло  Радовановић-Димитријевић

Приредио-Председник месног одбора,Црквенац  Добровољаца и ратника 1912-1918 потомака и поштовалаца.

Мирољуб  Спасојевић

https://twitter.com/resavskipostono/status/960268996565192710

https://plus.google.com/u/0/+Resavskipo%C5%A1tono%C5%A1a/posts/K452M1MRoVx