Приче из књиге Дегенек аутора Никице Пилиповића

Фељтон у наставцима

Приче из књиге Дегенек аутора Никице Пилиповића

 У наставцима објављиваћемо приче из књиге Дегенек аутора Никице Пилиповића, коју је овај времешни господин, посветио, својој супрузи, унуцима и поколењима. Сведочанство о страдањима у Другом светском рату, борбама за слободу и бољи живот.

Биографија аутора

Рођен сам 17.марта 1922. године као друго у низу од деветеро дјеце у мајке Савке и оца Пере, а као 14. чељаде у кући дједа Давида. Рођен сам у селу Врточе, које је онда било у срезу Бихаћ а од онда, од устаничке 1941., у срезу Босански Петровац.
Моји родитељи су рађали убрзано па смо ми, њихова дјеца, једно другом отимали и сису и колијевку. Мене су и у школу угурали прије вакта, са шест година, како неби дошло до зачепљења у школском сокаку. Школовање сам завршио све годину за годину а завршетку школовања сам се радовао углавном због тога што сам мислио да сам већ одрастао и да ће престати вући ме за уши и ударати чврге.

Сиромашлук ме је у рано прољеће 1938. отјерао у Београд, али посла није било па сам дане проводио нудећи услуге које нијесу ником требале и задужујући се у народној кухињи код Шолаје. Први посао сам добио у грађевинској фирми „Турбин“,која је била тек зеру богатија од мене.

Зиму 1939/40. био сам код куће а половином марта је стигла порука да из истих стопа дођем у Београд јер ме чека посао конобара у трпезарији дворских жандара на Дедињу. Ондје сам се осјећао попут свраке у кавезу. Тишина гробна, жандари на опрезу, гардисти увијек гладни, куварице знојне и у преши а и ја припасао бијелу кецељу, а неук, па ме стид ме рећи изволите, молим или хвала јер тако диване господа. Побјегао сам својима, на грађивину, па теглио трегере и галамио баш као у Чучеву.

Из Београда су ме априла 1941. истјерале њемачке штуке па сам одмаглио у завичај а онамо су ме сачекали усташе са чакијама па сам здимио у Грмеч. Из Грмеча се није имало куда па смо припремили дегенеке и узвратили. У планини смо се сврстали у чету, која је преко најљућих бојишта и кроз најжешће битке стигла до слободе. И гинули су моји Врточани, а одреда моји блиски сродници, моји стричеви и браћа од стрица, моји ујаци и браћа од ујака, моји тетци и браћа од тетака, моји другари, моји Врточани. Њих стотину и дванаестеро пало је на бојишту прије него загрлише слободу, па сада с њима дијелим ноћну шутњу. И сваке године посјетим их у спомен перивоју одакле немушто довикују њихово поимање цијене слободе. Па они су племенитији дио мене, они су ЈА и моја аутобиографија наша монографија.

Ратујући из све снаге заслужио сам штерне (чинови) и колајне (одликовања) које је требало покрити са знањем па сам дању радио а ноћу учио. Онда су ме упутили на војне школе које сам баш успјешно завршавао. Али мене су занимали страни језици па сам кришом, ноћу, учио енглески. Када су то „открили“ послали су ме 1958. на STAFF COLLEGE Велике Британије. Него, прије тога ја сам радио у Генералштабу.

Једног јесењег дана 1951. стигло је наређење да се јавим у Персоналну управу ЈНА јер сам одређен на нову дужност. Јавио сам се пуковнику Скочилићу који без икаква увода рече да сам распоређен на дужност у Четврту управу Генералштаба и да се јавим генералу Тодоровићу. Покушао сам рећи нешто а он ме погледа прекорно, као ко си ти! Јавио сам се генералу Тодоровићу а он наш, крајишки па смо попричали баш лијепо.

По завршеном школовању у Енглеској сјео сам за исти астал. А онда ново изненађење. Јавио ми се телефоном Саво Бодража и рекао да сам предвиђен за изасланика Владе при оружаним снагама УН на Синају. Мислио сам да се шали питао сам га: Откуда Влада зна да ја постојим. Узвратио је истом мјером: Биће да им је рекао Аћим Шобот. Улого сам одиграо сјајно.

По повратку са Синаја поставили су ме на дужност Начелника војне школе за стране језике (1961.) Онамо ми је било као у рају.
Пензионисали су ме 1974. па сам тако сакупио више пензионерског него радног стажа. А и више сам напора уложио и корисна а мјерљива посла обавио.

Рећићу само битно. а) Организовао сам, руководио и свој новац трошио да би изгрдили водовод у Врточу, дуг 13.604 а челичне цијеви у дужини 11.300 м. (Иницијатор је дипл. инг. Пилиповић Чедо). б) Покренуо сам, организовао и руководио подизањем споменика погинулим борцима и жртвама фашиста (у два маха – они срушили а ми обновили). ц) Покренуо сам обнову цркве у Врточу, прибавио сам (пријатељским везама) цријеп за кров, врата и 1.000 км. за прозоре а нисам верник. Охрабрио сам ћерке да дарују обновљену цркву па је Драгица купила у московској антикварници сребрено кандило а Гордана икону Алимпије Столпника који је крсна слава Пилиповића. А ни оне нису вјернице. Једино сам ушићарио да ме је владика Хризостом прогласио усташом. (имам написмено)

[info]У ПОНЕДЕЉАК ПРВА ПРИЧА Догорјело до ноката[/info]
[tabs]
[tab title=“Tab 1″]

[/tab]
[tab title=“Tab 2″]

[/tab]
[/tabs]