Предизборне радње и радњице, Наше домаће ствари Мито и К учитељ
„Да се крстиш левом“, рече чича Ресавац. У свом селу не памти овакве радове и захвате. Који то домаћин кречио прво фасаду, па кућу сређивао да смести чељад, копао путеве, здрав асфалт па крпи, садио па вадио, затварао своје фабрике па отварао туђе, мостове од милостиње отварао као своја ремек дела? Ми смо у наше време имали кулуке, пробијали нове путеве, шанчеве копали. Ћуприје смо правили а нисмо проширивали, знало се шта ко ради и ко плаћа. Путеве насипали воловима и коњима, били равни као тепеија. Пазило се на сваки камен. Сад довозе великим камионима, као кућа рецке удара МЗ-контролор, а онда вози где ко хоће и колико му треба. Части власт за сигуран глас. Да ли мисле да је народ толико наиван па га оволико потцењује?
„Ово личи на велике подвале, лаже и паралаже, па ја био толике године у Француску, богата земља ал` се зна шта ко сме и може да ради народним парама. Печат и потпис гаранција против халапљивих. Одговорност“, рече чича Ресавац јер чим разносе сви са једне гомиле, а нико не доноси зна се- оде кућа на добош. Тако нас учише наши претци.
Стиже вест са „стрелишта“ да се фарба небо а земља бетонира, обећаше и групно купатило. Укида се блато декретом. Деле се пакетићи Деда Мраз по други пут стиже ове године у махалу. Можда им обећа и јавни нужник, али се од народног посланика очекује више.
Вашар у Европски ЦК, окупили се бивши жуто-црвени, а сада добро организован клан виђених грађана. Каракетер и име изградише у партијско време а сада се одрекоше дреса, ма и кожу би променили само да се буде власт. У први ред сео потрчко свих власти и највећи у историји, Војводе Стевана и Милосава не помињу, а Дину и Миту па Сићима и Белкове ретко ко памти. Све почињеод следећег највећег, копија већ на сцени, само се чека да овај оде. Копија више запослила и урадила за један мандат него најбољи за цео живот. Милосав калдрму уз благослов Књаза уради, а данас асвалтирају по два-три пута због удобности. Довео праисторију у касабу и уздиже је у врх земаљске науке и туризма. „Е у том смо познати у свет“, прича чича из Ресаве. Био у Паризу ових дана и више нико не помиње Лувр и Мона Лизу, Ајфелов торањ и Тријумфалну капију, већ наш праисторија сити. Ови завидни кажу да те лутке пластичне нико у свету није хтео, а присутни коалицијанти у „први ред на епп вашару се куну да их наш први угледао и одма` знао да су наш спас“.
Уз громке аплаузе истомишљеника „ елита“ на сцени. Први ред за одборнике- жути директори установа, други ред- поверљиви сакупљачи сигурног гласа и бизнисмени, трећи ред- ови са села МЗ – попечитељи жмурећи потписују грандиозне радове и замењене сијалице.
Народни изабраник прогласи универзитетски сити и остала чуда где је лепо живети као на сењаку, а оно шамарање од виспреног сељака у собрању заборавио. Са братском коалицијом се љубе у уста очекујући опстанак на власти. За сваке изборе мењају дресове и мишљење. „Како бре ви опет“? пита чича Ресавац ,па ни камелеон не би издржао да овако често мења боју. Избледео би јадан.
Неко дете сања три оброка дневно без ситних колачића, ђак сања нове патике само да нису кинеске, купатило у 21. веку недосањани сан јер родитељи остадоше без посла. У остарелој Србији сањају синдикална времена и фирме гледајући реалности у очи старлетоманије. За лекове и лекара се нема, о легализацији мало ко мисли, нема се ни за последњи испраћај, плаћа се у евре као да га одма уводе у Еу-рај. Не дај Боже.
Чуди се чича Ресавац, помиње претке и крсти се левом.
Проглас Удружења новинара Србије поводом 3. маја, Светског дана слободе медија