ПЕЦА У СВОМ ЦВЕТНОМ РАЈУ Текст и фото: Брана Живковић
Обично се каже да човек после смрти иде у рај или пакао, а Драгиша Милосављевић – Пеца из Седлара још за живота живи у свом цветном рају. Драгиша је рођен 1949. године у Седлару, од оца Боривоја и мајке Љубинке из Грабовца. Када је имао само 6 месеци остао је без оца који је рано преминуо, а мајка се вратила у Грабовац. Остао је код деде Милутина и бабе Минке, родом из Купиновца, који су га однеговали у малој кући чатмари са два одељења. Надимак Пеца добио је по прадеди Петку који је побегао из Бугарске. Основну школу завршио је у Седлару. Играо је фудбал за „Млади Борац“ из Седлара, где су још играли Пера „Цмокало“, Миша „Перин“, „Биле“, „Сиџим“ и други.
– Неки играчи, да би их гледале девојке, играли су често на домаћем терену у Седлару, а мене стављали да играм утакмице само на гостујућем, врућем терену и ја сам се наљутио и нисам хтео више да играм – каже са осмехом Пеца.
Једном приликом био је вашар у Свилајнцу. Тренер Градимир – Града Бранковић није имао довољно играча и дође код Пеце. Пола сата га је молио да пође на утакмицу против „Цемента“ у Поповцу. Некако је убедио Молосављевића, мотором су свратили у Јагодину где су лепо ручали, а Пеца је на место халфа одиграо једну од најбољих утакмица. Пера „Цмокало“ је примио гол са центра у првом минуту, али је „Млади Борац“ ипак победио са 4:1. Нажалост, фудбалски клуб у Седлару данас се више нигде не такмичи.
Драгиша Милосављевић је 1968. године отишао у Француску и радио као електричар у згради Министарства Француске, где није могао свако да ради, а виђао је многе министре и високе функционере. Оженио се Винком из Поповића код Раче и венчали се у нашој Амбасади у Француској. Имају ћерку Валентину и петоро унучића: Далибор, Слађан, Алекса, Лена и Етан, који живе у околини Стразбурга у Француској. Валентина је своју хуманост показала 2014. године када је са пријатељима из Француске сакупила пун камион ствари и послала Црвеном крсту Свилајнац за угрожену српску децу после катастрофалне поплаве.
После 40 година радног стажа Драгиша је добио француску пензију и вратио се у своје родно село. Уз лепо сређену кућу, Пеца је веома поносан на своје уређено двориште, подрум са винским блоковима за флаше, камин за роштиљ, летњиковац и фонтану. Хоби му је цвеће, а и многе даме би му позавиделе на преко 70 жардињера и 35 великих саксија разног цвећа, посебно ружа, мушкатли, сулфинија, георгина и друго. Пажњу пролазника привлаче разнобојни цветови на тераси, огради и дворишту у коме се вијори застава Србије. Супруга га је напустила 2010. године и вратила се у Француску, па се Пеца сам брине о свом домаћинству.
Има уређен воћњак и казан у коме пече традиционално најбољу ракију од шљиве, јабуке, крушке, брескве и ставља у подрум у коме су смештена разноврсна пића. Драгиша је доста везан за кућу, тако да боравак у Француску, на море или најближу бању Ждрело своди на најмању меру јер нема поверења да свакоме остави своје цвеће, а не може да пронађе искрену и одговорну особу која би се бринула о његовом дворишту, иако плаћа колико траже. Код цвећа је потребно заливање, прихрањивање и скидање процветалих цветова и све то он ради са великом пажњом.
Пеца је прави господин и веома поштован у селу. – Волим Србију и своје родно село, али у монографији „Седларе“ која је веома лоше урађена, моје име нигде се не помиње, као ни мој деда Милутин, на кога сам веома поносан, који је био у заробљеништву од 1941. до 1945. године у Немачкој, што ми је искрено жао – каже са сетом Пеца.
У појединим моментима сете недостаје му Француска у којој је провео младост и стекао пензију. На крају да додамо да је смисао његовог живота љубав, поштовање, традиција, упознавање наше лепе природе, дружење са пријатељима и пријатељицама али му највише смета када га одмах питају колика му је пензија.
Свилајнац, 14. јун 2017.
Текст и фото: Брана Живковић
Проглас Удружења новинара Србије поводом 3. маја, Светског дана слободе медија