Фељтон дегенек приче Никица Пилиповић Дајановић Неретва – битка за рањенике
[tabs] [tab title=“Tab 1″] Прикљештен реалним пријетњама Хитлер је почетком новембра 1942. окупио у Виници (Украјина) своје моћнике и раздијелио им задатке. Генералу Леру и поглавнику Павелићу наређено је да разоре партизанску државу на простору Баније, Кордуна, Лике и Босанске Крајине и да искоријене партизане који су је створили. Лер је наводно рекао да хоће мир на том простору, па био и гробни. Кад су утврђивани поступци на терену у заповиједи је речено да је сваки поступак оправдан и да нико не може бити позван на одговорност за оно што чини. Значи: „Кољи аго колико ти драго“. За ту прилику формиран је корпус Кроација, састављен од 7. СС „Принц Еуген“ дивизије (око 20.000) и 717. дивизије (око 10.000) закићених са стотинама усташа трагача. Италија је понудила дивизију Сасари (око 10.000) с букетима четника показивача и тумача. За мјесто сусрета (Меетинг Поинт) предвиђено је наше Врточе а вријеме сусрета 21. јануар. Тако је било у плану а у збиљи било је повуци – потегни. Партизани запосјели путеве па ни макац све док носила не измакну. Седамсто седамдесета дивизија на Пауновцу запала у снијежне наносе и бусије Пете крајишке дивизије па никако да се искобеља. Дучеови Сасаријевци нијесу ни покушали пребродити Уну. Памтили момци батине из претходне зиме. Генерал Лер је њихов поход назвао Фалл Wеисс, или по нашки Бијели случај и подијелио га на три фазе. Офанзива је почела 20. јануара на плаховитој Купи а окончана 15. марта на хировитој Неретви. Ми смо тај поход назвали Четврта непријатељска офанзива, а народ Битка за рањенике. Оба термина пашу. Битка за рањенике трајала је 55 погибељних дана и 55 кијаметних ноћи. Петрова гора на Банији и Грмеч планина у Крајини, са селима по подножјима, биле су ратне болнице које су збрињавале око 4.000 рањеника и болесника. Народ нашег краја зимовао је у убогим колибама, зидова оплетених прућем а облијепљених блатом. У зору шестог фебруара народ је изашао из бајти и угиљао у пртину дубоку до рамена и запутио се пустој планини. Дјечаци и дјевојчице који нијесу били дорасли за пушку, сврстали су се у њихове, омладинске чете па отишли да кроз мећаву прте носила с рањеницима, све до у бескраје. Момци и цуре, наши ратници, успоравали су напредовање Нијемаца и усташа и омогућавали болницама да измичу. Борци су гинули у бусијама, омладина је скончавала под носилима а народ је убијан или је скапавао по планинама. Прозор је пао „у ноћи кад је морао“1 па су заробљени Италијани преузели носила а омладина је на подерана рамена запртила пушке и отишла да крчи путеве рањеницима. Принцеугеновци су на нашу висораван стигли 6. Фебруара, у смирај дана и објавили Урби ет Орби да су овладали друмским чвором Врточе. Ми, наша Трећа крајишка бригада, хитали смо оних дана од Теслића ка изворишту Врбаса да би стали у непосредну одбрану рањеника. Двадесетак дана кошкали смо се са Швабама а онда је (28. фебруар) настао пакао који је трајао бескрајно дуго, а све у пустој Радуши, све по цичи зими, без резерви које би прискочиле у не дај боже, без резервних положаја на које би се могли повући. Уназад се нијесу смјеле послати ни мисли. Иза нас су били рањеници. Глад је ипак била најтежа. Херцеговина иначе оскудна и у стоци и у житу, давала је и посљедњу мрву круха рањеницима. Био сам оних дана интендант другог батаљона Треће крајишке бригаде па су се преко мојих леђа ломили и гладовање и дурање. Трагајући по прозорској котлини за било чим што толи глад, набасао сам на Велимира Терзића, начелника Врховног штаба. Био је сам у пространој приземној соби, без стражара и пожарног. Сједио је иза повелика астала, прекривена топогравским картама. Погледао ме је строго, као ко ти је дозволио, а кад сам му рекао да сам из Треће крајишке придигао се жустро и с радозналошћу упитао хоће ли Крајишници издржати. Учинило ми се да је питање било умотано у сумњу али ни ја нијесам био комесар бригаде, друг Симо, па да изравнавам. Рекао сам да Швабе нападају попут бијесних паса, да нам гину најбољи борци, да од студени букве прангијају и да двије ноћи нико није ока склопио али да је глад ипак најтежа јер већ трећи дан борци нијесу ништа ставили у уста. Говорио сам кроз сузе и објаснио му по каквом послу узалудно лутам.Одједном се начелник Врховног штаба разведрио. Сјетио се подрума с пићем и дао налог да ми издају 50 литара вина. Био бих веселији да сам добио пет килограма брашна па да направимо 50 литара топла скроба. Али.. [/tab] [tab title=“Tab 2″]
Проглас Удружења новинара Србије поводом 3. маја, Светског дана слободе медија
