Ресавски поштоноша

Неретва – битка за рањенике – НАСТАВАК

Фељтон

дегенек приче Никица Пилиповић Дајановић

Неретва – битка за рањенике –  НАСТАВАК

[tabs] [tab title=“Tab 1″] Неретву смо прешли тек кад је и посљедњи рањеник пренесен а онамо нас сачекао сурови Прењ. Та два топонима, један до другог, не могу у заборав. Неретва. Мутна и силовита а ноћ мркла, даске нанизане на ужад па се њихају као да хоће да нас се курталишу, ријека се пропиње и хвата за ноге, а ја не знам пливати. Прењ. Стрмина гола а каменита винула се у облаке, ноћ нас сачекала горе под небеским сводом, температура се стрмекнула дубоко испод смрзавања, кувари се утоплили празним врећама. Доручку се није надати. Није га било ни јуче. Славонија концем априла 1945. Официри Бригаде рањени на Плетерници (18. април 1945.) с лијева на десно: Драгутин Бего, из Сплита, комесар батаљона, доктор Тоља Сокаљ, поријеклом Рус, Марица Ивчевић с Виса, болничарка, Петар Лазаревић Швабо, комесар бригаде, Боса шеф превијалишта, Милан Ђукић, начелник Бригаде и Бојан Половина, обавештајни официр бригаде 112 113 дегенек приче Никица Пилиповић Дајановић Прењ. На Прењу сам се цијелу голомразну ноћ хрвао са сном. Мени је сан одувијек много битан. Он ме напада некако меко, као да милује, некако омамљујуће а кад му се предам не пушта. Због тога сам био опрезан јер сам знао да ако омађија, па ако му се препустим посљедице могу бити фаталне. Цијелу, још увијек дугу ноћ, варакао сам се са сном и остао будан. У неко доба ноћи пао ми је на памет самар. Помислио сам да ће помоћи а кад сам га ставио на себе схватио сам да је сасвим бескористан. Ослонио се на двије-три тачке, таман толико да испод њега бура ћирлида. А други спавају! Онда ми се догодила пријатна ствар која је смекшала многе болне ожиљке. Седамнаестог марта стигао је мам с другог брда, брат од стрица Мијаило којег сам звао Мићо. Дошао да ми честита рођендан. Био сам пријатно изненађен. Он памти мој рођендан а ја га сметнуо с ума. А и ком је до рођендана у вријеме кад се само смрти одбројавају. Од онда ми је Мићо био још ближе, још више мој. Кад смо се послије мог наредног рођендана (април 1944.) растајали поклонио сам му пиштољ за сјећање. Јер ко зна? Рат је! Наша Трећа крајишка бригада ушла је у битку за рањенике у посљедњој, баш у критичној фази, у оном дијелу који су Нијемци назвали Wеисс 3 а ми Битка на Неретви. Војевала је седамнаест најмрзлијих дана у години, ушкопила ’ајдец тактичке групе Вогл и 717 дивизије, (коју су СС-овци у фебруару спасавали на Пауновцу), битно доприњели успјешном противудару према Горњем Вакуфу и стајала у одбрани мостобрана на Неретви све док није прешао и посљедњи рањеник. Преко оног њихајућег моста прешли смо ноћу 14/15. марта. Хоће ли бити снаге за предстојеће изазове? [/tab] [tab title=“Tab 2″] Далматинаци, којима је свеједно јесу ли у води или на сувом, препливали су осмог марта хировиту Неретву па се неопажено привукли четничким брлозима, из којих је допирала пјесма како су будне страже генерала Драже, па посијали панику и смрт. Иза ударних група пристизале су ударне бригаде па смицали оне који би покушали узвратити а прогонити оне који су кренули у бијег. Неколике хиљаде су потражили спас код Нијемаца у Коњицу. Дражину стратегу Остојићу није остало ништа сем да кука а четницима да дрмају шубарама. Статистичари кажу да је у битци за рањенике учествовало око 40.000 партизана и око 150.000 нацифашиста и помагача, уз издашну помоћ артиљерије и тенкова. Помагало им је и 200 авиона, па и онај који је усмртио малу Марију на Петровачкој цести. Забиљежили су статистичари да је за оних 50 дана непрекидних борби погинуло око 8.000 партизана. Нијемаца је убијено 335 а нестао је 101. Четници су надрљали баш како су и заслужили. Папири кажу да их је пребрисано у списковима око 18.000. Италијане и усташе нико ни не региструје. Тешко наоружање, па и хаубицу коју смо ми заплијенили 4. августа у Врточу, предали смо вировима Неретве. Народ је десеткован. У Грмечу и око њега убили су сваког до кога су стигли а остали су скапали у снијегу пустих планина. Из мјесне заједнице Врточе усмрћена су 544 становника а по селима: из Врточа 279, Бјелаја 139, Пркосе 84, Орашко Брдо 42. Ми, Народно ослободилачка војска Југославије, сматрамо се побједницима ове битке. Ни једна чета нам није уништена а камоли бригада. Преживјеле рањенике и болеснике смо изнијели у Санџак и створили им прилике да се ослоне ако не и да стану на ноге. Борци, они који запосједају косе и висове, предахнули су, курталисали се вашки и шуге и прикупили снаге за нове напоре. Италијани су помогли у преношењу рањеника што је била велика корист. Четнике смо дефинитивно скинули с врата. Усташе су знале да су дужници па су чекали да шикутари покуцају на њихове бункере. Пријетње су стизале а ми смо се тјешили да су то само пријетње. [/tab] [/tabs]

 

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.