НАЗИРЕ СЕ РЕШЕЊЕ ЗА ПОДРУМ У ЦРКВЕНЦУ

НАЗИРЕ СЕ РЕШЕЊЕ ЗА ПОДРУМ У ЦРКВЕНЦУ

Назире се крај петогодишњих мука у стечају за „Навипов“ подрум у Црквенцу. Црквеначки подрум са богатом традицијом и радним резултатима биће продат на лицитацији 26. децембра 2016. године у Београду. Жртва „поштене“ приватизације „Навипа“ успео је да се отргне и очува своју имовину од пустошења. Може се рећи да је преживео ову почаст на почетку 21. века незабележену у Србији.

Није никада у својој историји, дугој 88 година, престајао са радом, чак ни за време Другог светског рата када су се обрађивали виногради и правило вино у подруму. Током НАТО агресије 1999. године одвијала се производња и извоз српске шљивовице за Америку. Велике невоље су стигле 2012. године када је и највећа винска кућа на Балкану „Навип“ преко ноћи ушла у стечај. Стао је са производњом и Подрум Црквенац као део целине, први пут у својој дугогодишњој историји. Стао је и 40. годишњи извоз српске шљивовице у 30 земаља света. Немилосрдно је уништен труд и рад у промоцији и извоз преко пет милиона литара најсрпскијег производа. Нико се није ни обазирао ни секирао, ни влада ни држава. Нажалост, највећи губитници су сељаци и радници који су остали без свог ослонца – црквеначког подрума који је прерађивао 100 вагона шљиве и откупљивао и до милион и по литара шљивовице.

Почев од 2012. године први задатак био је како сачувати овај бисер и драгуљ Србије од 80 и више лета који потиче из 1929. године. Наши преци су градили, имали визију за своје село, основали Виноградарско – воћарску задругу. Први председник Управног одбора био је сеоски власник механе – кафеџија Јован Томић. Да ништа није случајно, и прва Земљорадничко – кредитна задруга у Ресави основана је 31. марта 1897. године у Црквенцу, заслугом Димитрија Катића, народног трибуна, председника Народне скупштине Србије 1891–1892. године.

Живан Живановић из Црквенца 1907. године завршио је у Ћуприји пољопривредну школу, а за одличан успех добио је пар прасади расе „јокшир“ и виноградарске маказе. Био је први стручни кадар у селу, касније и председник општине и резервни капетан у Првом светском рату. Стварала се и градила традиција, што казују и документи по којима се улаже гаранција од милион чокота винове лозе за градњу винарског подрума. Народни посланик Мита Исаковић из Свилајнца био је члан задруге са 10 удела, односно 10.000 чокота винове лозе.

Први вински стручњак после Другог светског рата био је Мића Миладиновић из Јагодине, пре њега су били Немац Лудвиг Штемлер и Рус Михајло Гижински, да би после дошао легендарни Свилајнчанин Драгољуб – Гица Најчевић. На захтев управног одбора О Виноградарске задруге педесетих година прошлог века тражено је да се отвори Средња пољопривредна школа у Свилајнцу ради школовања младих кадрова. Велике радне резултате и изградња нових објеката, као и очување старих подрума, постижу се од 1964. године са „Навипом“, под управом Милета Маринковића из Свилајнца.

Данас је подрум у Црквенцу очуван, са свим својим капацитетима, за разлику од околних подрума који су доживели право пустошење и понижење. Најстарији, некад велелепни објекат у Поморављу, јовачки подрум, доживео је да му се кров уруши, а познато јовачко црно вино оде у историју. Јагодински подрум у центру града је данас тужна слика, а остаје жал и подсећање на чувену јагодинску ружицу. Подрум у Крњеву имао је највећи капацитет, утонуо је у дубоки сан, оронуо поред пруге Беч – Цариград. У жабарском виногорју, у селу Ореовица, после Другог светског рата изграђен је подрум који је опљачкан до голих зидова.

Тешке су биле ове године у стечају, најтеже у историји црквеначког подрума, без радника, попут гробне тишине, без шлепера са контејнерима пуних српске шљивовице која је транспортована за луке Бар, Солун, Копар, Ријека и друге. Оста и без портира, нема пара да се чува имовина, а 2014. године угасише се и светла. Утону све у таму, мрак. Опет сеоске страже. Као бајаги, видео надзор и аларми, свако јутро непознаница, шта ће донети ноћ. На телевизији вести, слике страве и ужаси Србије, фабрике у стечају. Мени је припала дужност и част да сачувам зној и рад преживелих солунаца и претходних генерација, а данас у селу сви кажу, наш је подрум – наши дедови га градили.

Нажалост, задругарска имовина није исто што и лична, такви су закони данас. Чији је наш подрум, хоћемо ли га куповати! Ко је још у свом веку куповао своје! Они који су га градили немају паре! Распродаја, лицитација, да се сви наплате. Као и обично највећи губитници су они који су највише пролили зноја, радници и сељаци, са безвредним деоницама за успомену.

На крају, за утеху, да га макар нико не може носити из Црквенца – бар је толико још наш. Па срећно и добро дошли у подрум Црквенац, наравно прво у Београд да купите НАШ ПОДРУМ!

Црквенац, 5. децембар 2016. године
Мирољуб Спасојевић,

чувар нашег Подрума Црквенац

[plain]

[/plain]