Наши мали шампиони

Наши мали шампиони

 Прочитајте је ако имате времена. Мислим да ће вам бити занимљива.

Док стојимо крај ауто пута у раним вечерњим сатима и чекамо аутобус из Ниша, ветар нам добрано пробија кости и леди крв у жилама. Цупкајући са децом у тренеркама репрезентације споносом дајући свима до знања да ми представљамо нашу земљу, све чешће гледам на сат у ишчекивању превоза који треба да нас покупи, а који као по правилу касни два до три сата. Овог пута дестинација је прилично далека,и деца су сва усплахирена самом чињеницом да иду на тако далеки пут, и на тако велико такмичење.

Коначно угледавши аутобус добијам последње инструкције од родитеља који лек кад које дете да попије јер су нешто били прехлађени последњих дана,колико новца ком детету да дам кад му понестане пара. Да ли неко мора да попије таблету против мучнине и.т.д.

Ушавши у дуго очекивани превоз сместисмо се и кренусмо. Успут наравно пре изласка из наше земље следује нам неколико чекања на бензиским пумпама осталих аутобуса репрезентације који долазе из других праваца, и стално пребројавање јесмо ли сви ту? На самом изласку из земље и уласка у Мађарску следи нам и прво малтретирање.

Излазимо из аутобуса у колони један по један, као логораши један иза другога са стегнутим пасошима у руци отвореним на првој страни. Након тога у аутобусу завладаше мир и тишина. Деца утонуше у дубоки сан. Чује се понегде шушкање кеса од грицкалица или умотаних сендвича или спорадично хркање неког уснулог колеге.

Спавамо, размишљамо, слушамо музику,сурфујемо по интернету или друштвеним мрежама, све са циљем да нам што брже прође време. Повремено стајемо на бензинским пумпама, деца излазе сва сањива и чекају ред испред тоалета. Други пак свој тоалет траже у оближњем грмљу или иза каквог камиона ризикујући при том казну која је на западу уобичајена ствар.

Враћамо се назад у бус и настављамо ка жељеној дестинацији. Због силног успутног кашњења стижемо ока један сат иза поноћи на одредиште. Смештај по собама постаје борба за кључевима и што је пре могући силазак на вечеру, или доручак, питање је шта би пре могао да представља оброк у то доба? Деца као хајдуци упадају у ресторан,гладни и уморни ,,чисте,, све пред собом са шведског стола не водећи при том много рачуна шта све трпају у своје тањире и колико ће се тога на крају бацити. Мало културе у таквим ситуацијама нам нажалост увек зафали.

Када смо завршили са оброком већ је било два сата ујутру и пођосмо на спавање. Устајање у шест па све Јово наново са већ поменутим начином обедовања. Уморни неиспавани правац спортска хала на такмичење које почиње око девет сати. Конкуренција је огромна. У појединим категоријама и по четрдесет такмичара. На једној страни радост, на другој туга.

Трчим ка једном детету које је одјурило плачући ка трибинама,тешим га и објашњавам да је и пораз саставни део спорта. У следећем тренутку скачем и грлим се са такмичарем који је изборио финале. У финалу вичем,саветујем,глас ми је већ пукао,судије ме опомињу на ивици сам да ме удаље са борилишта. Па зар сада да посустанемо а тако смо близу медаље. Жесток ударац,повреда,доктор трчи да укаже помоћ. Шаљем неке млађе такмичаре који здушно навијају да донесу флашицу воде.

Можеш ли да наставиш? Могу тренеру. Ајмо још један поен ти фали.,,Тако је, то је тај,,.Не скривам одушевљење. Медаља је ту. Трчимо по заставу,огрћемо се њоме. Следи сликање на победничком постољу. Тај тренутак се не пропушта. На ногама сам већ петнаест сати. Не осећам их више. Али ко у овом тренутку за то мари. Па овај тренутак нема цену. Ваш такмичар са заставом своје земље на победничком постољу. Такмичење и поред великог броја татамија одмиче до дубоко у ноћ. Телефон је препун порука родитеља на које нисам стигао да одговорим. Свако се интересује за своје дете. Већ је пола дванаест.

Организатори прекидају такмичење. Полазимо у хотел где по већ описаном сценарију поново одлазимо на починак у два сата ујутру.У сред ноћи осетих јак грч у листу ноге. Почех да је истежем не би ли попустио. Добро је прошло је и то. Устајање поново у шест. Одлазак на доручак па поново у халу на наставак такмичења. Пред почетак нових борби поглед ми паде на трибину где су наши такмичари. Све се плави од наших тренерки. Одједном схватим да пола трибине спава. Деца као покошена спавају на трибинима. Умор је учинио своје.

Пред крај другог дана такмичења следи шлаг првенства,такмичење борба тимова у сениорској конкуренцији. Као по правилу наши такмичари су у финалу са највећим спортским ривалима Румунима. Наша трибина кључа. Сви у глас као један вичу Србија,Србија. Врховни судија турнира долази и упозорава нас да ће нам дисквалификовати екипу уколко се не утишамо. Борбе су жестоке. Ипак овај пут Румуни побеђују.У једном тренутку невероватна почаст за нашу репрезентацију, можда већа и од саме медаље.

Супротна трибина на којој су били навијачи Румуније у глас скандира Србија,Србија. Најежио сам се. Тако нешто нисам још доживео. Сви такмичари и тренери наше репрезентације окренуше се ка Румунима и почеше да аплаудирају. И овог дана такмичење је потрајало и завршило се око девет сати увече. Са трибина похитасмо сви у аутобусе. Пребројавамо се и крећемо кући.

Назад поново путујемо неких петнаестак сати. Гледам у децу, готово да су заспали чим је аутобус кренуо. Није ни чудо,па ми смо у протекла три дана нормално спавали отприлике дванаест сати. Шћућурени једно уз друго,подсећају ме на ,,ждребце,, и сцену из филма ,,Бошко Буха,, док спавају у сену унутар неке страћаре. Можда је то и нека симболика, ,,ждребци,, су борећи се за своју земљу постали хероји свога времена. Ови наши данашњи ,,ждребци,, се кроз спорт такође боре за своју земљу, и за мене су хероји овог времена.

После дугог и напорног пута најзад стижемо до места одакле смо и кренули. Ту нас чекају родитељи. Срећни и поносни грле и љубе своју децу. Гледам са стране и срце ми је пуно. Наравно прилазе и мени и честитају.Улазимо у аута и одлазимо кући. Остали такмичари су отишли аутопутем ка својим градовима. Неки су изашли раније у зависности од тога ко где живи. Тих дана,као и сада сви избацујемо фотографије на друштвеним мрежама показујући својим пријатељима шта су наша деца постигла.

Сви позивамо наше локалне медије да сниме наше мале шампионе и кажемо коју реч о успеху који су постигли. Неке општине,које су у мањини организују пријеме деце код председника општина,неке не обраћају пажњу уопште. Деца попију сок, сликају се, каже им се која протокуларна лепа реч,и то је то, на томе се отприлике све и завршава. О некој стипендији или стимулацији наравно нема ни говора.

Какво смо то ми друштво када не ценимо своју децу,њихову жртву,њихов труд и све што раде како би на најбољи могући начин представили себе и своју земљу? Ко је тај ко може да поништи све ово кроз шта су све та деца прошла,да би се попела на победничко постоље са државном заставом око врата?

Ово питање већ јако дуго постављам јавно у средини у којој живим,али одговора нема,и плашим се да га никада неће ни бити.

Моји мали шампиони! Будите и даље овакви какви сте,и трудите се да одрастете у боље људе од нас,како сутрадан неки нови запостављени клинци, не би постављали ово исто питање друштву у коме буду живели.
У част све деце, која бавећи се спортом, проносе славу наше земље, на многобројним европским и светским првенствима.

 

  текст и фото преузети са профила тренера  Томислава Јелића, КК Ресавица

https://www.facebook.com/postonosa/posts/1968334930093142

https://twitter.com/resavskipostono/status/920031158263574529