Фељтон у наставцима Приче из књиге Дегенек аутора Никице Пилиповића На крсној слави
[tabs] [tab title=“СТРАНА 1″]Половином јанура 1944. застали смо у гласовитом гламочком селу Стекеровци. Снијег западао друмове па не стижу ни гласници. Главињао сам по селу као ради увида у политчке прилике (био сам обавештајни официр), а заправо да утврдим ко је ко у дјевојачком свијету.
У авлији куће која је изгледом звала пролазнике да сврате, стајао је домаћин Лука, можда Чегар, можда Копања, можда… и одбијао димове из луле. Поред њега се баш није могло проћи тек тако. За Луку је чуо наш дио Крајине. Имао је синове и унуке који су одреда били у бригадама. Имао је у вријеме устанка стадо од око 500 оваца па је џелепима давао партизанима. Имао је пуну кућу женске чељади и јато дјеце. Имао је домаћин Лука и унуку, гараву као да је милована сунцем Медитерана, коју су
укућани сматрали дјевојчурком а момци радо сретали у пртини. Застао сам да поздравим Луку а надајући се да ће његов “дјевојчурак” бар провирити кроз врата. Испричао сам му утиске из Бања Луке у којој смо прије неки дан “уредовали”. Црна кућа га је занимала више него усташки стожер.
– Била је, кажеш, пуна апсеника.
– Преко три стотине.
– И шта урадиште ш њима?
– Ништа. Нестали су у ноћи. Били су махом криминалци па су журили на посао.
На растанку ми је Лука рекао да је сутра Јовањдан, његова крсна слава, па да дођемо ја и комесар батаљона и да поведемо хармоникаша.
Сутрадан смо Виктор Кучан, политички комесар батаљона, Ибрица Ризвић1 хармоникаш и ја отишли Луки на славу. И било је баш за памћење. У дијелу собе ближе прозорима била је припремљена необична трпеза. На под је прострта груба
поњава па прекривена пла’тама с преплетима широким читав педаљ. На средини је био отпилак балвана а на њему посуда од глине, у посуди жито а у житу свијећа. Око трпезе били су сточићи-троношци. Лука нам је објаснио да је то обичај из „бир земана” (древних времена) кад се вјеровало да је богу милије кад се храна не одваја од земље. Ми смо сјели а Лука је пунио чашу и слао у круг.
1 Ибрица Ризвић из Долца код Травника, ковач. У рату припаник Ханџар дивизије – хармоникаш. Дошао на допуст и донио
хармонику па га ми покупили. Рањаван је два пута. На Сремском фронту командир чете. [/tab] [tab title=“СТРАНА 2″]
Славонија, рејон Оролика, април 1945.
Никица стоји, чита топогравску карту и диктира заповијест.
Зага Леро, београдски студент куца а Бојан сједи и гледа.[/plain]
Недуго потом ушла су два човјека који су дочекани неуобичајено
смјерно. Одмах су се прихватили посла. „Вођа патроле” читао је из главе пригодну молитву, у којој сам препознао дјелове Оченаша а остало је било његова умотворина. На крају су му дали машу са жаром на који је он ставио зрнце тамјена па приносио сваком да помирише дим и прекрсти се.
Док сам се ја крстио Виктор и Ибрица су учили па су се потом крстии и они. Послије сам их зезао како мјењаше вјеру за сланину.
Пошто су читачи молитве отишли, Лука је послао чашу у кружење. Кад је стигла до мене устао сам па издекламовао здравицу коју сам у Београду прочитао у Календару из редакције „Ошишаног јежа”.
Цитираћу неколико одломака:
… Хвала доме, хвала домаћине, домакло ти љето и година… Кући не могао прићи од овчије блекљевине, козије дрекљевине, коњске ржљевине и дјечије прдљевине… Волови ти букали, душмани јаукали, кроз камиш се провлачили, у лули ноге крстили…
Лука је рекао ејвала, па изашао из собе да би се вратио с пуном боцом.
Сутрадан смо у топлој соби Стојана Ћоле Копање разговарали о оном
што су нам приредили Крститељ Јован и његов поштовалац Лука. За непуну годину догодиле су се промјене које нијесмо стигли ни сањати.
Прије годину дана над нама су били куршум закони и бркати мушкетало који их је тумачио. Онај мушкетало је по оним законима стријељао четири борца бригаде. Двојицу код Теслића, за двије главице свијежа купуса, а двојицу код Борачког језера, за двије киле кромпира. Били су криви јер су били много гладни… Тим поводом је Љубиша Ћургус записао:
– Глад је морила а то је сила пред којом и најхрабрији падају. Ко је икада био одвише гладан а био присиљен на тешке физичке напоре, тај једино може схватити шта је у ријечи глад садржано.
А наш гријех?!
Наш гријех је просто немјерљив јер ми нијесмо тушили љуту глад. Ми само ишли на гозбу, на крканлук, на бестидно локање и ждерање. Ми смо ишли на религиозни обред па тако насрнули на идеологију партије, ми блатимо достојанство револуције, ми рушимо темеље наше ослободилачке борбе, нас треба пред строј вода, можда и чете, а не десетине као оне који су смиривали глад.
на крсној слави Ма и јесмо прећерали. Два официра, комесар и обавјештајни официр, иду на религиозни обред и активно учествују у церемонији: крсте се, миришу дим тамјана, држе здравице… Ибрици и да се опрости.
Сутрадан смо сређивали утиске пред кућом Стојана Ћоле Копање. Лисац је Лука, рекао сам. Намјерно је позвао на славу Србина, Хрвата и Бошњака да би оним „дрекавцима” (скојевцима) показао како се прави слога међу људима. А можда је и слао поруку дјеци у бригадама да и он ради на народној слози.
Виктор је развијао теорију о виталности народа Крајине. Остали су, говорио је, без икога и ичега и за циглу годину све су исправили. Попове им побише и богомоље спалише, а човјек изби ниодакле па очита славску молитву на задовољство и вјерника и невјерника а без шајтова и бисага.[/tab] [/tabs]
Проглас Удружења новинара Србије поводом 3. маја, Светског дана слободе медија