Миљков манастир у селу Гложану код Свилајнца
На уласку у Гложане, из правца Црквенца, десно се одваја пут за Миљков манастир, на два километра југозападно од центра села. У приобаљу Велике Мораве, на заравни окруженој
шумовитим брежуљцима, простире се лепо уређен манастирски комплекс, који је састоји од цркве посвећене Ваведењу Свете Богородице, једног великог двоспратног и два мања конака. Као друга Ресавска школа, задужбина Деспота Стефана Лазаревића, имао је значајну улогу јер су у њему, према подацима из летописа, у „тишини радили књижевници ресавски“, црквене књиге овде су преписиване тек после 1420. године. У Миљковом манастиру пре избијања устанка радила је манастирска школа коју су похађали шаци између осам и 20 година. Већина ученика савладавши основну писменост, одлазила су у села да народу буду писари, кнезови и учитељи. Ту су се писмености научили Петар Јаковљевић, врховни српски кнез, Јован Ранчић, један од првих српских учитеља, ресавски војвода Стеван Синђелић, Милосав Здравковић Ресавац, кнез Ћупријске нахије и многи други.
Миљков манастир се раније звао Буковица, по суседном селу које је некада лежало на ушћу Гложанске реке у Велику Мораву, а које одавно не постоји.Пред Први српски устанак за свештеника долази Миљко Ристић који се посветио поновној обнови манастира и конака. Он се повезао са Карађорђем и другим знаменитим људима с друге стране Велике Мораве. У манастиру су се састајали и повезивали устаници и њихове вође , народни кнезови и војводе.
Манастир се први пут помиње у турском попису као манастир Ваведење Пресвете Богородице настао средином 18. века. Године 1811. кнез Миљко Томић подигао је цркву на старим темељима, али су је турци порушили 1813. По Миљку Томићу, богатом трговцу из Гложана, који је и сам пред смрт дошао у манастир и у њему умро, манастир, храм Ваведења Пресвете Богородице назван је Миљков манастир. Значајну улогу манастир је имао у време Првог српског устанка, због положаја а и због попа Миљка који је био у сродству са Карађорђем. Прво звоно које је зазвонило у ослобођеној Србији припадало је Миљковом манастиру, „ ливено за владе врховног вожда народа српског Георгија Петровича“, а однето у Крагујевац у доба кнеза Милоша 1830.године.
Зна се да је у манастиру у 18. и 19. веку радила школа коју је поред осталих, похађао и обер кнез Петар Гложанац, а вероватно отуда и знатан број богослужбених књига и нешто мањих грађанских које се чувају у манастиру. Данашња црква и два старија конака, подигнути су 1856. године заслугом игумана Хаџи-Пантелејмона из Гложана за време владавине кнеза Александра Карађорђевића и митрополита Петра. Црква је сазидана од камена у облику тролиста,а изнутра је сва осликана живим бојама руком монаха Наума (Андрића)1967./1968. године. То су копије најлепших средњевековних фресака. Неки делови зидних слика потичу из времена боравка руских калуђера, емиграната, који су у знатном броју дошли почетком 1926. године. Наиме, споразумом српске и руске цркве, Миљков манастир је те године проглашен за српско-руски општежитељни манастир. Придошли монаси, који су углавном били интелектуалци, унапредили су манастирски живот, па је манастир у имовинском погледу знатно напредовао. Један учени Рус, Михаил Максимович, који се овде замонашио под духовним именом Јован и живео од 1926. до 1934. године, уздигао се касније до епископа Јована Шангајског, светитеља који се прочуо као заштитник путника.
Рушен, паљен и обнављан у прошлости, Миљков манастир је настао да живи и у наше време, представљајући једну од највећих светиња у овом крају.
РП
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.