Хаубица, плијен за приповјед Фељтон у наставцима ДЕГЕНЕК Никица Пилиповић Дајановић
[tabs] [tab title=“стр.47″] Жарки четврти август 1941. затекао нас је у пепелу спаљена села и с иметком на леђима, у пустој планини и с потпуним безнађем. Горе превисоко а доље тврдо. Руси предалеко а топ на сред Врточа. А ми? Нас није ни било. Ми смо се били претворили у ништа како би они мислили да нас је ноћ позобала.
Ми смо оне ноћи били мук кад се ни вјетрови нијесу смјели пуштати гласно. Од свеколиких неприлика највећа је била она у нама. Винули се момци планини с петометком о рамену па постали и закон и пендрек. Не треба нам старјешина, нећемо покоравање, не дамо слободу коју добисмо.
А ратовање није што и брање љешника.
Опрез, назиран у сваком грму, прекинуо је оштар пуцањ, болан као дубок убод каме, праћен гласним зовом и папреним пријекорима. Милкан Пилиповић Зекановић није могао више. И добро је да није могао. И корисно је што то објави онако громовито. Придружило му се десетак „пушкара“ па су кренули у обрачун са усташама по принципу бити или не бити.
Прекјуче у исто доба дана и истим путем ишли смо да нападнемо усташе у чаршији и први пут омиришемо барут. Али онда нас је било више и све по људству и брку а већ то даје неку сигурност. Чучево је оног јутра горило од повика, пријетњи и понеког пуцња а и знали смо ко нас чека доље и коме пријетимо. Сад је било све загонетније. Сада канимо напасти војску и усташе којих је, колико смо могли разабрати, десет а можда и двадесет пута више него прекјуче. А онда онај топ који својим тутњем сагони срца у пете!
Кад смо ушли у шумом обраслу западну падину Чучева застали смо да запалимо и да ухватимо пару прије него „сукнемо“ низ оне онамо плећине, право на цесту, равно међу паликуће и крвнике. Док смо завијали цигаре стриц Пилип је, додајући Милкану своју кутију с дуваном, рекао му:
– Сад ја видим да си се уврг’о на ђеда Тојана. Само си гузатији – рекао је због ведрине. Ђед Тојан је памћен као одважан Голубов десетник. И силник.
Кад смо изашли на гребен са ког се види Криваја видили смо усташку колону која се вукла цестом некако тромо и безвољно. У исто вријеме чули смо пушке онамо изнад Реџине долине па смо се с бригом питали ко ли се винуо у наше гричеве. Стриц Пилип ми је рекао да „скокнем“ и извидим и ја сам [/tab] [tab title=“стр 48″] „одскакао“ преко оградака и грмова, не хајући за понеку куглу која би фијукнула изнад главе а онда се шуљао од грма до грма док нијесам открио пуцаче. Нашао сам заправо оне који су нам синоћ фалили у „штокању“ Лазу Ћалића, Луку Клепића, Миму Зекановића и Јају Дајановића. Они су провели ноћ припремајући куће за паљење, износећи из њих оно што се могло изнијети. У свитање су изашли у огратке повише кућа и опомињали усташе да не окрећу ка планини. Онда су се огласиле и Вукше одонуд од Оклинка а и понеки пуцањ с Лупине, од Гаћеша. Све се одвијало чудесно складно иако није било никога ко би усклађивао.
Ми смо с муком били одабрали Стеву Атлагића Перкића за командира, који није провео ни два сата на тој дужности, па се сад свако понаша како хоће.
Налогодавце, Пилипа и Милкана сустигао сам повише Вукшиних кућа и одрапортирао ко пуца онамо. Док сам ја скакао јужним падинама Чучева, усташе су већ биле зашле у Долине, у вребалиште којим су стазили и вуци и хајдуци, које као да су прављене за сачекивања и пресретања. Онђе се Чучево примакло Лупини на ашикшапат па су направили кланац којим се провлачи цеста, кривудајући око долина. С обје стране цесте су ливаде, тек с понеким грмом, па и кртица мора бити на опрези, а неку стотину корака даље стрме падине обрасле шумом па скривају и хајдука и посленика.
Драма је настајала и разгарала се брзо.
Цеста уска, грабе плитке, ограде исплетене трњем-никакве, пуцњава све гушћа, разум силази у пете. Најприје је примјећено врпољење и комешање а онда узмицање па бјежање. Остављени су бојна средства и комора, бацани су дијелови оружја а онда и ранци, гажени су и понос и образ. Спасаван је живот, за други пут, за наредни кланац, за сљедећу клопку. Перјали су бјегунци кроз кукурузе и гајеве а све подаље од цесте чије плитке грабе ће сањати. Кад војска крене у бјежање онда команде личе на кукњаву, онда и најдаровитији шпекуланти иду у поћеру.
Потпуковник Матковић је саставио и опремио казнену експедицију за панику и препадање, за паљење и убијање и за похаре и пљачке а не за сламање отпора устаника, за ратовање. Промашио је циљ и платио промашај.
Заповиједник његове казнене експедиције, успјешно је обавио главни задатак. Топом је рашћерао устанике у Врточу, па оном другом ешалону[/tab] [tab title=“стр 49″] експедиције, усташама, омогућио неометано злочињење. Сад се ненадано нашао под куршумима и није знао шта чинити. Имао је топ и школованог
тобџију али у које брдо га окренути? Он и његова опходња од можда и
двије стотине људи, четири мрка дората који су вукли топ и четири алата за вучу
џебане, затечени су на голој цести, на чистој мераји, у немоћи.
Јуче је било другачије. Јуче су циљеви по Врточу: црква и школа, куће
зиданице или цигланице (цријеп) просто мамиле тобџију да се докаже. Јуче
су устаници у безглаву бјежању били заборавили и на пушке и фишеклије. Јуче
је било осветничко оргијање у пламену и диму, у убијању и клању и све уз
пјесму и урлике.
Данас је све кренуло наопако. Данас, резоновао је заповиједник експедиције, хоће од нас да наплате за оно јуче па и за прије од јуче, за Рисовачки бездан и за јендеке на Гаравицама. Што да плаћамо ми кад и сам
бог зна да то нијесмо чинили ми. Усташе су убијале и палиле јуче, усташе су
отискивале у бездан и трпале у јендеке до јуче а сад ми измирујемо рачуне.
Наше руке су чисте, бог нам је свједок, ваљда је контао учени сатник.
Каква фајда од топа, морао се питати јер ако он и открије громилу из које
шица Јоцо Батес, па док објасни нишанџији који је грм, па док послуга усмјери и учврсти оружје, па док нишанџија срачуна елементе и штелује нишане,
шицало Јоцо ће већ бити у десетој громили и на миру, преко нишана, тражити свој
циљ. Топ је у оваквом ратовању само сметња. Топ је оног поподнева,
у кланцу којег направише Чучево и Лупина, био као пливачу млински камен
око врата. Нити га користити нити бранити. А како га оставити!!!
Оставили су га. Понијели су били затварач али се с њим није могло бјежати
хитро како су налагале прилике па су га бацили. У запрежним колима било је
36 граната и сандук ручних бомби. Један коњ из топовске запреге био је
убијен а два рањена. Стриц Пилип је нашао двије кутије цигарета од по 100
комада, чему смо се радовали колико и топу. Успјех какав нијесмо умјели
ни сањати.
На 5 корака до топа и 5 корака десно од мене пао је Перо Пејчин Латиновић из Чигрија. Шестеро дјеце остали су сирочад.
Потпуковник Матковић је свој пораз упаковао у лаж и отпремио за Загреб.
– Прекјуче (03. 08. 1941. оп. Н.П.) упућена је једна сатнија с 2 стројнице
и једном хаубицом са задатком поправке телефонског вода ка Бихаћу,[/tab] [tab title=“стр 50″] умирење краја, хватања устаника и одласка у Бихаћ. У с. Врточе били су устаници потјерани под борбом прексиноћ, 4. коловоза, рано ујутро продужила
је сатнија покрет ка Бихаћу и на 2,5 км ка Бихаћу од с. Врточе била је сатнија
нападнута од већег броја устаника из засједе из шума пушчаном и стројопушчаном ватром. Овом приликом погинуло је 2 војника, 6 рањено, убијено 10 коња, тако да сатнија одступајући под јаком ватром није успјела
да извуче хаубицу, којој је заповиједник извадио и понио затварач…
Од застрашујућих обмана и нечасних лажи исплео је овај часник извјешће
свом маршалу Кватернику. Он каже да је упутио сатнију ојачану с 2 тешка
Онда је сатнија нападнута „од већег броја устаника“.
А потпуковник Матковић је своју неприлику упаковао у лажни омот па послао у Загреб а не каже у односу на кога или на што већег, па главном стожеру увећава бриге. Он лаже да устаници туку из митраљеза и да су убили [/tab] [tab title=“стр 51″] 10 коња. Он каже да је заповиједник „понио“ затварач а не говори је ли га и донио.
Високи часник Матковић ни словом не помиње двојицу војника које је послао у смрт. Он не говори ни о стању рањених војника. У војној мисли момак уласком у сатнију или чету постаје бројка па и толика брига часника, старјешине, официра.
Борба за хаубицу почела је оним пуцњем и зовом Милкана Зекановића на Међугорју. Десетак, ако их је било десет, пушкара и нас два – три тољагаша, окренуло је према усташама и придружило се онима који су „припремали своје куће за паљење“. С првим пуцњима стигли су Вукше а онда су пристигли и они који су преноћили у Пољани или на Палежу. Двадесетак
пушкара из Врточа извојевало је побједу о којој се пронио глас и Крајином и Ликом. Заплијенили смо прави правцати топ прије него карабин, мада је Кецо Дајановић тврдио да је то хаубица а не топ.
– Увијек се неко нађе да поквари мерак – љутио се Корица Ћалић.
– Ха – убица, убица, убица – мрмљао је Даниша Пиштић па закључио да је ово право име.
Из чуђења направама на топу и пулијама на коњима истјерао ме оштар налог Миладина Зекановића да испрегнем убијена коња. Почео сам али није ишло па сам рекао свом заповиједнику да ја то не знам а он упери пушку и подвикну „испрежи“. Стриц Пилип му је макао пушку у страну с налогом „не бенави“.
Глас да смо заплијенили топ и пуна кола граната прочуо се преко ноћи и Крајином и Ликом. Долазили су људи из далека да провјере вијести и својим очима се увјере. Долазиле су цуре с даровима па украшавале топ.[/tab] [/tabs]
Проглас Удружења новинара Србије поводом 3. маја, Светског дана слободе медија
