Догорело, задруге насушна потреба

Догорело, задруге насушна потреба

Дијагноза је ту, лек преписан, задруге су услов опстанка села Србије. За домаћина је светиња очување огњишта. Празне куће, њиве, ливаде, читаве територије, то је најгоре што задеси Србију. Наши преци оснивали задруге и водили нас ка сунцу, а потомци их укинуше.

За последњих  25 година угасило се 400 хиљада домаћинстава и ,,нестало“ 80 одсто задруга. Село и сељак дисали истим дахом као једна душа од 1894. Године, када се основаше прве задруге. Село остaло без свог стуба из знања или незнања, насташе бесудна времена.

У Европи, где су настале, никоме не паде тако генијална идеја да их на силу угуше. Усвајањем принципа задругарства у Паризу, Бечу и Манчестеру, унапређивали су удруживање и прилагођавали  времену.

Брига за заједницу између задруге и средине, домаћина о свом поколењу и опстанку. И после ратова, непогода, гладних година се ишло напред, сељак је опстајао. Сада село „плаче“ за својим задругама.

У Србији се данас у хиљадупетсто села не роди ни једно дете за годину дана. Шумадија је и даље благородна, а Мораве и даље теку а на њеним обалама је све мање младих потомака. Нестану вароши попут Ћуприје или Петровца на Млави, 30 до 40  хиљада за годину, демографи шаљу тужне вести, готово невероватне.

Село гори а баба се чешља, горки хумор прераста у трагедију. Гради се а не ради се земља, пева се а треба да плачемо. Где се деде домаћин? Зар би он мирно гледао пропаст, а да не чини ништа да спасава част, образ, морал, одговорност. Дух ослабио, а свест никад нижа, апатија.

Без задруга нема ни регрута из села за војску, а беше вековна  традиција. Запарложено 420 хиљада  хектара њива, остављено на милост и немилост. Заједнички дух, задруге, домаћина и слога утулили, свако вуче на своју страну, незапосленост, а толико парлога. Школе се гасе, а биле пуне као трмке.

Сељак и даље порезе плаћа по решењу, чува образ и по цену да нема за здравствено и пензионо. Нема времена да се разболи, а на годишњи одмор и тако не иде. Од када се роди само ради ли ради. Могу ли баш све да спасу задруге и сељак ако је 2,5 одсто одвојено за пољопривреду уместо 5 одсто из буџета  колико је по закону? Толико бриге и буке, за ,,пројекат“ 500 задруга.

Одавно је зрело за шаку о сто домаћине, опет бирократија и чиновници коло воде, нема народних трибуна да се боре за сељака и село. Од 250 републичких посланика само један и његов колега је сељак. Од 180 општина у 179  власти не служе своме народу већ богато све наплаћују. Партијска презапосленост, славља и крканлуци, а баба се и даље чешља. Ни образ да поцрвени, кад је домаћин више трошио него приходио, кућу би спирио.

Како је могуће да данас само у Јагодини постоји домаћин чији функционери служе свом народу, бесплатно у општинско веће, управне одборе, прековремени рад, дневнице, мобилни,  заменици заменика, партијски апаратчици.

     Службена општинска кола возе народ лекару, помажу старим и болеснима за лекове, сељак не плаћа тезгу на пијаци. Ђацима и студентима стипендије, иду бесплатно на екскурзије и летовања већ 13 година, деца се рађају у свом породилишту уз новчану помоћ од уштеде власти.

Из које општине у Србији народ не би волео, да живи у Јагодини Светозара Марковића који се борио за  социјалну правду?

Шта се то ради 13 година у Србији, куд се дедоше бесплатне екскурзије и летовања за ђаке, социјална помоћ за унесрећене, зар је то народна власт? Све мора заједнички  да се дели, а 4.800 динара месечно социјалне помоћи није правда већ неправда јер и ти људи имају децу и ђаке.

Док је у Србији и једно дете без три оброка дневно, без светла, воде и купатила, а 21. је век, нема места за песму и смех, ако смо потомци српског домаћина.

Е, па домаћине посланиче од некога мора да почне, личним примером. Сто посланика мање је 200 нових радних места годишње, мала смо држава да заседамо у великој скупштини, скупо је то за народ са дуговима до ,,гуше“ а још црвени тепих и војна музика. Који то домаћин може себи да дозволи, а образ, срамота. Пензије и плате мале, а сељак без своје задруге једва дише од зеленаша.

  Србија данас мора да дише једним дахом, зарад опстанка, тако ствари стоје и југ и исток и север и запад и Београд, сви  домаћински.

     Хоће ли народ да се власт понаша као у Јагодини и служи свом народу бесплатно, питајте га на референдуму да каже шта мисли о својој власти на локалу. Како то може у Јагодини, а ови све у свој џеп?

       Народ мора да зна како се троше његове паре, сваки динар.

Коме требају мостови, игралишта, лед сијалице, зоо-паркови, базени, игре без граница, диносауруси широм земље Србије ако нестајемо? Коме ће то да треба у напуштена села?

  Домаћине, задруге, рад и слога су спас,  деца ти се рађала.

Председник Скупштине удружења воћара и виноградара

,,Димитрије Катић“ Црквенац-Свилајнац

Мирољуб Спасојевић

https://www.facebook.com/postonosa/posts/1932540467005922