Да слободи буде комотно

Баш нам је било кренуло. За колико би длан о длан на Петровачку цесту нанизали смо седам устаничких чета, које су бројале око хиљаду добровољаца, спремних на жртвовање до бити или не бити. Између два сањања омеђили смо своје успјехе, с међашима на којима су падале главе. И њихове и наше. Цијена је била висока, уколико опстанак има цијену.
Усташе смо поћерали у бестраге а државу им, у нашем крају, претворили у трагове. Италијане смо испратили врућим батинама да се ни у сновима не поврате. Слободу смо размјестили од Притоке код Бихаћа, па мам до Баера
испред Кључа. Уздужне крајеве пребацили смо комшијама, јужни преко воде у Лику, а сјеверни преко планине, у Босну. Мудри и трезвени су бринули са чим ући у зиму а ми смо брусили табане за нове походе. Омладина је распаљивала ’ајдец.
Тад смо на крилима магле били замакли у облаке. Тад смо имали војску, територију и чврсто вјеровање да се може и немогуће. Најприје смо усташе у Бихаћу ућерали у мировање па оставили на бригу омладинцима а ми, борци од почетка, отишли смо да правимо мјеста слободи. Прво смо охрабрили
устанике Јања и Пљеве да одустану од врљудања а онда смо ослободили Гламоч и помогли пристиглим пролетерима у ослобађању Ливна. Послије смо помогли људима Цазинске Крајине да разаберу партизанске стазе а потом смо ослободили Бихаћ, како би се имало гдје ударити темељи онда сањаној
држави. Извојевану слободу, онако једру и наочиту, оставили смо градитељима државе а ми смо се отиснули у помицање граница за још слободе.
Баш смо се били отиснули! Касабе су падале пред нашим налетима попут гњилих крушака. Мркоњић Град смо очистили за једну ноћ. Јајце се опирало нешто дуже. Гдје смо први пут наишли на Нијемце, који су, зуцкало се, бринули о раду електричне централе. Зар је важно с каквим задатком су били? Важно је било да имамо доказ да и Швабе бјеже пред нашим налетима. Пред силином нашег напада надрљале су четничке војводе Дреновић и Тешановић а онда Радић и Тривунчић.
Све то крунисали смо бриљантним успјехом на Теслићу. На нову 1943. годину, Прва дивизија у којој је била наша, Трећа крајишка бригада, ослободила је Теслић којег је бранило 1.200 војака. Док смо ми славили успјех, збрињавали плијен, размјењивали с домобранима дотрајале гуњеве за шињеле па их
онако дроњаве отпремали у завичај и ћерали четнике у прле јаме, пристигли су Нијемци и преотели Теслић. Онда смо ми 14. јануара покушали да опет овладамо Теслићем па није ишло.
У међувремену упућена су два батаљона Прве пролетерске бригадеда као бојаги нападну посаду у Прњавору а они их нападну збиљски и заробе око 700 бранитеља. Усташе је позобала ноћ. Док смо ми по Централној Босни кротили четнике, разоружавали домобране и кажњавали усташе дотле
су формиране нове дивизије које су шириле слободу у другим правцима. Као да смо хтјели да држимо корак с великим силама истока и запада.
Било је то оних дана кад је пуцала кичма Трећем рајху и његовим савезницима. Било је то онда кад су на истоку маршал Жуков и руска зима ломили кичму Шестој армији и њеном заповиједнику Паулсу. Било је то у вријеме кад су фелд маршал Монтгомери и афрички пјешчани вихори најављивали
крај Ромелова похода у Африку.
Било је то онда кад смо се осјећали толико моћним да можемо укорак с моћницима, кад смо личили на ону жабу која је прснула од напухавања.
Ни ми нијесмо знали мјеру па смо остали за длаку.