Чудесна Пиза Пиза је један од најстаријих градова у Италији, недалеко од ушћа реке Арна Текст и фото: Д. Kовачевић-Ђорђевић
Пиза је један од најстаријих градова у Италији, недалеко од ушћа реке Арна у Тиренско море, у плодној равници којом се завршава виногорје Тоскане. Пиза је у Средњем веку била јак трговачки град са развијеном поморском и копненом трговином. Од Фиренце је Пиза удаљена свега 70 километара. Пиза има око 90 хиљада становника, нешто индустрије и један од најстаријих универзитета у Италији. Ипак, оно по чему је овај град познат широм света је Kриви торањ који се налази на Тргу чудеса на којем се налазе и катедрала успећа блажене девице Марије, крстионица Светог Ивана, те монументално гробље. На путу до „најчудеснијег“ трга на свету пролазите кроз градске улице, поред зидина којима су опасани ови сакрални објекти, а када дођете до главне капије зидина, једноставно ћете остати без речи (често се може чути узвик чуђења код туриста, те анегдоте кажу да се Трг чудеса управо тако зове јер се људи чуде и диве лепоти коју виде пред собом), јер такву архитектуру нећете видети другде.
Тако је торањ, напола завршен, стајао 90 година све док други архитекта, Гуљељмо де Инстрик, није одлучио да се ангажује на овом пројекту. Године 1250.неколико архитеката је покушало да га исправи, али је он и даље тонуо. Торањ је висок 55 метара, броји осам спратова, 249 степеница и седам звона. До 1990. године, торањ у Пизи се толико накривио да су званичници морали да га затворе за посетиоце и покрену санационе радове. Инжењери су успели да смање нагиб, а торањ је поново отворен за посетиоце и туристе у децембру 2001.године, са четири метара нагиба. Архитекта Микеле Јамиолковски тада је казао да је „свету враћено једно од највреднијих уметничких дела“.
Бројни туристи који походе Пизу мишљења су да се све што треба видети у граду на реци Арно налази управо на Тргу чудеса, док други заговарају мишљење да је Пиза више од Kривог торња.
Kада будете излазили из оквира старих зидина и напуштали Трг чудеса, оно што видите најбоље ће описати речи нобеловца Иве Андрића –“тамо где глатка површина окомитог зида напушта равну линију и савија се лагано у први наговештај заобљеног свода, ту је човекова грађевинарска вештина превазишла саму себе и престала да буде просто слагање камена на камен. Ту је почео смјели подвиг људског духа”.
Текст и фото: Д. Kовачевић-Ђорђевић
Проглас Удружења новинара Србије поводом 3. маја, Светског дана слободе медија