Човка

Фељтон у наставцима

ДЕГЕНЕК

Човка

Пуковник Матагић славио је извојеване побједе двадесетак дана а онда су устаници све то разрушили за двадесетак минута. Морало се одлучно дјеловати због стишавања узнемирености пучанства, па и због полета устаника којима овакви успјеси снаже и моћ и углед.
А онда Талијани. Најавили они да ће помоћи НДХ тако што ће присвојити пола НДХ, са које ће усташе бити уклоњене. Не зна се да ли је већа штета или срамота.
Маршалу Кватернику није било друге већ да купи војску па шаље на Крајину. Мјесец дана су маршал и његов маршалат радили вриједно и напељавили преко 3.000 војника, сврстали их у седамнаест сатнија а сатније угурали у здруг па га ојачали митраљезима, минобацачима, топовима и хаубицама и
запутили истим путем и истим поретком као 12. августа.
Док је поход припреман по Петровцу и његовој пустој околини, уредовао је бојник Ролф с бојном која је бројала 700 усташа. Премного за Балкан а камоли за Петровачку висораван. Још се зуцкало да су Херцеговци најкрволочнији, као да је овдашњим зликовцима било мане.
Ми смо опет бранили нашу планину и збјегове у њој, па су опет гинули и они и ми. Они су опет овладали Врточем у којем их је сачекао бојник Ролф са стотинама усташа а и ми смо били радосни што одбранисмо наше висове.
Славио је и пуковник Матагић, као да није било крвопролића на нашој Градини или као да је затрао устанике у Грмечу. Славио је Матагић све до судњег дана, све до другог октобра 1941, све до Човке.
Другог октобра, чини ми се да је био четвртак, слављеник је формирао слављеничку свиту коју су сачињавали бојник Вебер, сатници Шимуновић, Шуперина и Солла, надпоручник Кнежић и три домобрана – возача, смјестио их у два аутомобила и отишао у Кулен Вакуф да га виде и да му честитају „побједе” и промакнуће у пуковника. Кад су устаници насеља Човка, ојачани с неколико Врточана, угледали облак прашине на цести од Дулидбе, „помакли” су се шуми како не би било касно а кад су видјели да су прашину дизала два путничка аутомобила, без пратње, фатали су се за косе. Послије љута кајања и оштре препирке договорили су се да иду у засједу јер можда се врате.
Засједа је постављена при врху Човке, при крају надасице, на ону страну гдје је Чава, на мјесту с којег се не може промашити а може безби једно узмакнути. Тек што је пасало подне, дуг траг прашине завијорио се уз Човку и најавио да долазе. Далековиди су утврдили да се враћају она два
аута, без пратње.
– Па видиш да има бога – рекао је Душан Милијин Љубану.
Двије лимузине на макадам-путу, без журбе гутају узбрдицу, траг прашине биљежи досеге заповиједника свих постројби НДХ на нашој висоравни, дан сунчан кренуо у смирај а гиздави путници срљају у посљедње минуте живљења.
На устаничкој страни, у камењарима поред цесте, два заиста одважна, али и пргава устаника. Тијесно им! Карановић Ђуро је с Човке па је мислио да му по том основу припада предност. Радошевић Саво је из Врточа али је служио у Краљевој гарди а потом био жандар неколико година, па није дао пред себе. Уз сваког је било по десетак храбрих устаника, сусељана, па број није пресуђивао. Окитили су се гранама да би личили на грмове, пушке полегли по камену а цијеви гурнули мам грабе. Мук самртни а дизачи прашине све ближе.
Кад су аутомобили стигли пред цијеви, плотун испаљен из двадесетак карабина слио се у застрашујући прасак, па још један плотун, па онда неколико спорадичних пуцњева, па мук. Аутомобили су слетили с цесте, у камењаре.
Путници нијесу имали времена ни да се уплаше. Усмрћени су у истом трену, без крика, без јаука, без испаљена метка.
Устаници су попут избезумљених хртова кренули на плијен. Пушкари су скидали опасаче и упртаче, а празнили џепове и фишеклије, а тољагаши су фатали пушке и муницију па нестајали у гајевима. Саво Радошевић је блистао
од среће. Домогао се момак пуковникова револвера у новој футроли и на официрском опасачу, што није имао ни као жандармеријски поднаредник.
Незгода је била што је и Ђури Карановићу запела за око нова опрема па је настао озбиљан спор.
Пуковник Матагић није ништа научио из пораза на Градини. Он је највећи кривац за смрт оних стотину и онолико момака јер им је био надређен. Крив је јер није подчињенима објаснио гдје су доведени, на какво стратиште су доспјели. Крив је што није подчињенима објаснио да су у непријатељском окружењу а да су творци непријатељства усташе у чије име су и они ондје, па је логично очекивати освету. Крив је што није у складу с приликама организовао живљење и поступке у логору сваке сатније, што није обилазио, ука-зивао и провјеравао. Пуковник Матагић Иван је крив за смрт пет часника и три војника, јер их је он одвео у смрт. Потврдио је то и Матагићев надређени, генерал Румлер, у извјештају да он, Матагић, није ишао у Кулен Вакуф по задатку већ онако, да продаје зјаке, да диже прашину по макадам цести.