Будућност је у задругарству

Будућност је у задругарству

Задругарство у пољопривреди је принцип солидарности и практичан пут сигурности за породице. Узајамна помоћ на заједничком задатку производње и продаје. Задруге су интерес целог народа зато је слобода уласка и одлучивања за све задругаре оно што их везује. Задружне организације широм света, у најбогатијим земљма су показале да је најбоља планска привреда јер се планира одоздо, почев од породице.

Општи интерес је опстанак производње и задруге где се не јури профит већ се мисли и на сутра како би сви задругари остварили сигурност .

Задруге у Србији су још од 1894 г дале резултате окупљајући сељаке у задруге и кооперацију по свим линијама производње. Помоћ у сваком погледу и солидарност када је потребна у лику задруге да прискочи је градила поверење на селу као и сигурност откупа производа. Наши претци су у прошлом веку развијали и оснивали задруге које су подизале село и стандард, комунални развој, школовали потомке. Задруге су улагале и градиле па је задружна имовина нарасла до астрономских висина крајем 20 века. Данас су задруге и задружне
имовине највећа ругла у Србији, опљачкане и запуштене, коров, јад и чемер. Товилишта и други објекти на очиглед свих се урушавају. Шта би нам рекли преци да ово виде, како смо се поиграли њиховим знојем од тежињавих кошуља до велелепних задружних домова културе средином прошлог века.

Kаква је перспектива села данас, после 25 година пропадња, посртања ка Еу, гашења задруга у земљи Србији на почетку 21 века и нестајања села због крајње неповољне демографије. Угасило се на стотине школа по селима, а сваке године нестане један град од 35 000 становника у Србији, нажалост то се односи на села јер Београд непрестано расте и плива. Једини спас је у задругарству и задругама али да цела Србија буде једна задруга, као што је то у Швајцарској данас. Држава мора као некад да стане иза задруга и стави их у први план јер су једина нада да се спасе српско село и очува целовитост територије.

За наше село је то питање опстанка и породица које своју судбину вежу за огњишта својих предака. Ослободити сељака намета јер ни себи не може пензионо и здравствено да плати, а камоли да издржава оволику бирократију и чиновнике. Организација и окуплање младих људи на селу, што осташе је од виталног значаја и опстанка у борби за голи живот села. Далекосежне су последице гашења задруга на селу које ће трајати можда и цели 21 век у Србији.

Догорело је до ноката и ако не будемо озбиљни да опоравак задруга буде државна брига као пре 120 година, да сви помогну сељаку, ко зна каква нас судбина чека? Искуства наших предака имамо у задругарству које се није много променило иста правила важе, поштен рад и ред ка интеграцији у Међународни задружни покрет.

Ми услове имамо, памети не мањка, користити искуства развијених земаља којима није падало на памет да гасе задругарство као певазиђени модел међу којима су Француска, Италија, Немачка, Енглеска, Данска, Норвешка и др. За почетак је довољно да покажемо да смо озбиљни, основати Задружну банку па онда оснивати 500 задруга по селима Србије, или једну за целу задружну организацију. Дозвали смо се памети, назад нема, мора да се ради темељно корак по корак без импровизација како не бисмо правили грешке и скупо их плаћали.

М.С.