БАБА РАДА ВИТАЛНА И У 97. ГОДИНИ

БАБА РАДА ВИТАЛНА И У 97. ГОДИНИ

Рад и стрпљење – рецепт за дуг живот

Рада Јовановић рођена је 4. септембра 1920. године у Ђуринцу, од мајке Живке и оца Радивоја Гвозденовића који је преживео Солунски фронт. Имала је старијега брата Боривоја – Бору. У селу у то време није било струје нити школе, па је Рада остала неписмена. Удала се веома млада за Милоша Јовановића (1913–2007) који је најпре био на мираз код Милке Илић. Како је Милка рано преминула, Милош је остао код таште Седлимке, поново се оженио и довео Раду. Милош је ишао у школу у Буровцу, био је веома писмен и дружио се касније са учитељима у Ђуринцу, а највише са Драгославом Петровићем – Госом из Луковице и Драгољубом – Драганом Цвејићем из Јагодине.

Остало је записано да је једном приликом Милош био у комисији са шураком Бором и још једним чланом из општине за премер ракије по селу и бираним речима спасавао народ како не би плаћали таксе. Тако је у подруму код Николе Петровића трском мерио колико има ракије и при том рекао: „Ово буре тек начето, ово друго има пола ракије, а ово треће празно.“ „Ију, Коле, синоћ било пуно,“ изненађено рече са прага супруга Милана.

– Радила сам све послове по кући и пољу. Шпорет нисмо имали него је храна спремана у оџак, проја и погача испод сача, а пасуљ је куван у земљаним грнцима, запржен са туцаном паприком и свињском машћу. За време поста зими смо користили расол, а лети сирће са белим луком. Касније је купљен црни шпорет који је правио један мајстор у Грабовцу. Плуг и дрљача су били дрвени, само рало и клинови на дрљачи су били гвоздени, а вукле су краве и коњи. У обради кукуруза три пута се ишло у једну парцелу: прашење, препрашивање и ручно копање мотиком. Пшеница се ручно жњела српом, везивала са овсеним ужетом у снопове који су паковани у крстине и товарени на запрежна кола са шиљцима, и тако превожени до куће где су паковани у сењак или стогове.

Организоване су мобе за вршу пшенице са вршалицом коју је покретао мотор „аран“, а касније трактори. Организација је била веома јака и знало се шта ко ради: машиновођа се старао о мотору и вршалици, један дрешар је хранио дреш са сноповима, а други пописивао мере на ваги. Један радник на платформи српом секао ужад, двојица са рогуљама подизали снопове на вршалицу, једна жена гурала плеву, две жене гурале сламу, један човек са вилом подизао сламу на стог где је један радник денуо, а двојица су носили џакове са ваге у кош.

Деца су морала да сакупљају попадале класове које су стављали у џак. Домаћица са још једном куварицом је спремала обилан ручак који се састојао од пилеће чорбе, меса из чабра, сира из чабрице, мрсне гибанице, а од пића домаћин је „ајдуком“ вадио из бурета ракију, а цревом домаће вино. После завршеног посла чула се и по која песма и радост је била велика јер је хлебно зрно дошло у амбар и сви су се комшијски слагали и помагали без икакве надокнаде. А данас сав тај посао обаве два – три човека и кажу тешко је – закључује баба Рада.

Баба Рада је топила конопље, радила на трлици тежину, прела, плела, на разбој ћилиме ткала и децу неговала. Прво је однеговала сина Милосава (1939) који је имао све петице у школи у Ђуринцу. Онда је чувала и неговала унука Живослава, пошто су пресељењем у Свилајнац син Милосав и снаха Божинка отишли на привремени рад у Немачку и тамо радили до пензије. Када се унук оженио Зорицом, баба Рада је спремала ручак и пазила на праунуке Ненада и Марију. Баба Ради се сада поклања велика пажња, има свој телевизор и прати програм, ништа је не боли, не пије никакве лекове, не носи наочаре нити штап. Праунук Ненад јој доноси козју сурутку и жели да напуни 100 година како би направили велику прославу.

Остало је записано да су пре двадесет година баба Рада и њене комшинице и рођаке Милева Петровић (1933–2000) и Дафина Миљковић (1938) отишле у бању. Лекар је прво прегледао Милеву и одредио терапију, а онда и Дафину.

– Шта фали теби, бако! – упита лекар баба Раду.
– Мене ништа не боли – одговори она.
– Па што си онда дошла?
– Дошла сам да правим друштво овим мојим рођакама и да им спремам храну.
Лекар се прекрсти па рече: За мојих 30 година радног стажа нисам још доживео да неко дође у бању, а да му ништа не фали.

Тако је било пре двадесет година, а тако је и сад. Баба Рада, близу 100 година, сама се служи, спрема себи храну, имала је своју башту и сама одржавала паприку, парадајз, краставце и цвеће, али јој је поплава све уништила. Овог пролећа јој је унук Живослав засадио по три струка паприке, краставца и парадајза које баба Рада мотиком обрађује и користи здраве плодове, без употребе хемије. Баба Рада једе све, а највише воли сланину, чварке и љуту паприку. Благе и тихе нарави, пружа паметне савете иако је неписмена. Има огромно памћење па је свом унуку Хаџи Живославу Јовановићу доста помогла у писању родослова који сакупља више од десет година за писање хронике о селу Ђуринац.

Баба Рада никада није имала новац нити је због тога жалила. Ни данас нема своју пензију али зато има породицу која о њој брине. Доживела је и чукунунучиће. Праунука Марија јој је подарила чукунунука Алексу који је ових дана добио и сестру. Духовно и душевно лице, хероина Ресаве, баба Рада живела је у 7 држава у свом веку и заслужује све похвале.

На крају да додамо да је ваш дописник као ученик четврте године Средње пољопривредне школе Свилајнац становао код деда Милоша и баба Раде код које је јео најслађи пасуљ, па у знак захвалности приликом сваке посете доноси јој банане. Пожелимо баба Ради да живи још дуги низ година.

Текст и фото: Брана Живковић

http://www.resavskipostonosa.com/blog/web-post/zanimljivosti/baba-rada-vitalna-i-u-97-godini/

https://t.co/CVN0O5kQAX https://t.co/NJe3ZiQzdu

— resavski postonosa (@resavskipostono) August 4, 2017