Београд – ждралови су слетјели

Фељтон у наставцима

ДЕГЕНЕК

Београд – ждралови су слетјели

[tabs] [tab title=“СТРАНА 1″]Београд – ждралови су слетјели

Три баш оскудне године и три берићетна мјесеца газили смо најсуровије планине Балкана и бродили најхировитије ријеке које их омеђују, да би стигли до Београда. Још смо и журили. Или не знадосмо фатати пречице или путеви бише врлетни. За биртије нијесмо хајали нити смо дангубили у проводима. Кад смо, напокон ухватили правац, летјели смо попут ждралова кад се уплету у уже.
У Србију смо ушли преко Златибора, гдје су нам страже генерала Драже приредиле „добродошлицу“. Тада смо се ми присјетили њихова дочека на Неретви а и њихова магарећег посла на Сутјесци па се нијесмо хтјели братимити.
У налету смо им испрашили туреве а они се, ваљда, осјетили осрамоћеним, па искупили елиту, све по бради и шубари и заметнули бој на Јеловој гори.
Напали су нас, уз пјесму и плех музику, ријешени да нас баце у Дрину. Онда је нама пао мрак на очи па смо узвратили тако силовито да је краљевским војницима била тијесна њихова краљевина. Разбјежали су се нико ни са ким и уклањали обиљежја са којима су се до онда дичили: бријали су браде, мијењали шубаре за шајкаче, откидали мртвачке главе с капа, бацали каме, трудили су се да личе на оне који нијесу ни лук јели нити га мирисали.
На Палисаду смо затекли Бугаре, против којих до онда нијесмо ратовали.
У битку на Сутјесци нијесу стигли, на њихову радост.
Напали смо их као да су нам једини кривци за трољетне тегобе. Напали смо их жестоко као оне Швабе на Плијешу, мада су разлози били сасвим другачији. На Плијешу смо ломили посљедњи обруч у бици на Сутјесци а сад уклањамо Бугаре који нам пријече улазак у Србију.
Наш Трећи батаљон извршио је јуриш на њихове утврде у сред бијела дана.
Са ручним гранатама посијао је смрт у њиховим бункерима и направио струге у њиховим утврдама. Штаб наше, Прве пролетерске дивизије, посматрао је овај јуриш и затражио име јединице и њеног старјешине. Покушала је команда 61. бугарског пука из Ужица помоћи али су били смирени. Штаб наше, Треће крајишке бригаде цијенио је да су двије трећине посаде на Палисаду побијене. Заробљено је 120 Бугара. Заплијењена је њихова комора с десетак чилих коња и с џаковима пуним залиха.
Спасили су их Нијемци који су продирали од Нове Вароши, преко Кокина Брода, нама иза леђа. [/tab] [tab title=“СТРАНА 2″]
О оном јуришу на Бугаре, у по’ бијела дана, записано је у Операцијском дневнику бригаде за 24. август ово:
– Око 16 часова 3. батаљон је извршио јуриш, покидао 3 реда бодљикаве жице и заузео предњу линију ровова. Борци су фатали за вруће цијеви и (Бугаре) за вратове. За кратко вријеме очишћен је дио утврђења.
Кад смо рашчистили с горским корпусима генерала Драже, сачекале су нас пољске страже генерала Недића. Нијесу се опирали те нам ускратили деген причу.
Нијемци, видјевши да враг односи шалу, ријешили су се Недића. Његове пољске страже сврстане су у Српски ударни корпус и стављене под команду Драже Михаиловића. Од разбијених горских корпуса и растјераних пољских стража могла се створити само бескорисна руља.
Послије обрачуна на Јеловој гори четника није било нигдје ни чути ни видјети. Здимили су и с Равне горе прије него смо стигли. Нијесу понијели ни архиву Главне команде војске у отаџбини.
У Ваљеву су нас сачекали Нијемци. Залегли су били озбиљно као да је 1941. Ми смо нападали оне у касарни Петог пука. Зграда грађена чврсто, по војничким стандардима, па нам није преостало ништа већ да отворе држимо под контролом и чекамо ноћ па да их нападнемо ручним гранатама.
Довучен је однекуд топ ситна калибра али довољна да прави рупе у зиду. И да натјера Нијемце у бјежање.
Ваљево смо оставили Ваљевчанима а ми смо продужили ка Београду. Ослободили смо Уб и Вреоце, прејездили Космај и одслушали приче о њиховој Кики (Божидарка Дамјановић). Застали смо у Међулужју, селу кроз које пролазе цеста и пруга, поставили страже и размјестили се на починак. Укућани су се заиста трудили да нам буде угодно. Из тврда сна истјерала нас је узбуна.
Рекли су да од Тополе долази воз. У пуном трку смо ишли према мјесту на којем смо порушили пругу. Воз је пристизао. Вукле су га двије локомотиве, натјецајући се у стењању. Кад је стигао на „заказано“ мјесто скандрљао се уз стравичан звекет а ми смо запуцали из свег оружја. Понека бомба је увећала пуцњаву. Нијемци су скакали из воза и залијегали за пругу. Нијемци увијек залијежу. Воз је био пун војника, војне опреме и опљачканих ствари,
ко зна гдје. Оружје и војну опрему смо покупили, а опљачкане предмете и мртве Швабе оставили смо на бригу Међулужанима.
Сутрадан у Младеновцу сусрели смо се с Црвеном армијом. Изгледали су моћно. Тенкови, оклопна кола, топови и уз све то каћуше и све уз нас, све наше. Били смо помало тужни што каћуше не грме, већ некако шкрипе и стружу попут раштимована вашарског оркестра.

Марширајући ка Београду, трудили смо се да држимо корак с руском техником па смо час трчали час ходали. Под Авалом су нас пресрели артиљеријски плотуни и отјерали са асвалта. Неко је рекао да туку са Бежанијске Косе.
Зору смо, 15. октобра, пресрели на Бањици, у намјери да за видјела стигнемо до Калмегдана и до изгона и посљедњег окупатора из Београда.
Кад смо сишли на Аутокоманду, и дошли до врха улице Франша Д Епереа, присјетио сам се да су у њој становали наши Врточани Раде и Мика Петровић па сам инстиктивно окренуо низ улицу. Оријентир ми је било оно узвишење [/tab] [tab title=“СТРАНА 3″] на којем смо се натјецали с Личанима у бацању камена с рамена, гдје
су Србијанци у колу запетљавали ноге, Роми шкрипили ћеманима, Македонци пржили кукуруз, гдје је живот био на мераји. Био сам сам-самцит на широкој и знаној улици а из околних зграда све чешће су долијетале кугле па ми је било све тјешње. Био сам онда обавјештајни официр бригаде, којем је задатак да зуца и пита. Учинило ми се да сам отишао предалеко и вратио се. Док сам пролазио поред Карађорђева парка народ ме сачекао аплаузом и обасипао цвијећем. Што мене, помислио сам и у трку побјегао за бригадом.
Бранилаца Београда било је много, зналци тврде око 55.000 војника, опремљених са око 80 тенкова и око 350 артиљеријских оружја. За ову прилику били су сврстани у Армијску групу Србија, којом је командовао генерал Густав Фелбер.
Правећи планове одбране Београда, генерал Густав је прикупио остатке бивших СС, легионарских, ловачких, брандербуршких, некад елитних јединица, па формирао пук с именом „Београдска тврђава“. Вјероватно му се чинило да је потрефио па је покупио сав „отпад“ и засновао дивизију истог имена. Није му замјерити јер му је био задатак да одбрани Београд.
Нас и Руса није било баш триста милиона али нас је било толико да смо могли обећати слободу Београду, а тиме и Србији. Било нас је, забиљежено је: бораца око 80.000, тенкова око 160 а артиљеријских оруђа око 500. Командант свих снага и креатор свих поступака био је маршал Толбухин.
Народно ослободилачком војском командовао је генерал Пеко
Дапчевић. Нама је било криво што то није Коча.
Наша бригада је била у другом ешалону дивизије све до Карађорђева парка, гдје је око поднева преведена у прву линију с општим правцем напада: Зорина улица – Ташмајдан – Душанова улица – Калемегдан. На чврсту одбрану наишли смо у улицама Душановој и Страхињића Бана, рачунали смо да бране електричну централу. Ондје смо остали и без подршке руске технике, јер су Руси и наша Пета крајишка дивизија извучени из Београда и упућени према Болечу, до којег су били допрли предњи дијелови њемачке армије
која је бјежала из Грчке.
Нијемци наумили да, по сваку цијену, прођу напријед, а ми, крајишки тврдоглавци, па још храбрени каћушама, залегли па по цијену живота, једину вриједност коју смо имали, ни стопе назад. У сукобу двије велике нужде, и двије немјерљиве вриједности, њихове напријед а наше назад, животи су били, Београд – ждралови су слетјели рекло би се будзашто. О томе свједочи генерал Фицрој Меклејн кад казује:
– Сазнавши да је пут пред нама мање–више слободан, продужили смо напријед. Досад смо наилазили на само понеки леш, испружен у блату, поред олупина тенкова и топова, сад су лешеви били са стране пута, набацани један преко другог, у свим униформама Вермахта, неки без чизама и униформи, стотине и стотине њих, са изобличеним лицима, укаљаним зеленкастосивим блатом по зеленкастосивој кожи… Па наставља:
– Нешто даље прошли смо крај велике групе заробљеника који су ишли у супротном смјеру. Многи су били само у доњем вешу, дрхтећи на хладноћи, лица сивих од хладноће и страха, налик лицима њихових мртвих другова. Док смо их посматрали стражар је сазуо чизме једном од њих и обуо их а њихов бивши власник продужио је босоног…
Генерал Меклејн није видио тијела рањеника и болесника, љекара и медицинских сестара које су Нијемци побили у кањону Сутјеске!
Пред нама је била тврђава Калемегдан и дивизија застрашујућег имена Београдска тврђава. Двадесетог октобра Калемегданска тврђава је била слободна а тек саграђена Београдска тврђава отпремљена је у заборав.
Током борби за Београд наша Трећа крајишка бригада заробила је 381 Нијемца. Наше домаће пакоснике није нико ни бројао. Убијено је, цијењено је, преко 1.000 оних који су припадали неком њиховом чопору.
У Седмом и Првом кварту уредно, без икаква отпора, предало се око 350 Недићевих жандарма. Мој задатак је био да их попишем и отпремим у сабирни логор на Бањицу. Неколико сам их препознао. Били су дворски жандарми кад сам ја био конобар у њиховој мензи.
Из наше бригаде погинуло је 25 бораца, међу којима су били комесар 2. чете 1. батаљона Симо Морача и командир чете Лука Шобот. Рањена су 93 борца и руководиоца а међу њима су били Милан Ђукић, начелник штаба бригаде, командант 1. батаљона Јово Миљевић, командант 5. батаљона Илија Радуловић и комесар 2. батаљона Милан Скакић и више командира и комесара
чета. Губици свједоче о жестини борбе али и о нашем владању у борби за ослобођење Београда.
У предвечерје 20. октобра Београд је био букет и буктиња. Пуцало се из свих пуцалица, пјесма се ваљала свим улицама а коло се вило на свим трговима.
Епидемиолошка екипа бригаде, којом је руководила Боса, од онда па до сада моја супруга, била је баш у центру Београда, на посједу Кнеза [/tab] [tab title=“СТРАНА 4″] Михаила, горе на трећем спрату. Ондје их је смјестио командир санитета
поручник Драгија Торбица и било им је љепше него у рајској башчи. Радо сам навраћао код њих, понекад и с неком милоштом. Највећу радост коју сам Боси приредио била је вијест да сам се срео с њеним братом Јовом.
Јово је по окупацији из Дрвара однио у Београд неку тајну поруку па заглавио у логор на Бањици. Извукао је главу на раменима. Гледао сам их док су лили сузе радоснице и слушао чудесне приче.
Београд смо оставили слободи и нади а ми смо отишли преко Саве, гдје су нас чекале неке друге тек саграђене тврђаве и борбе по сваку цијену.

[/tab] [/tabs]