Радосав Лазић
Стенографија – вештина писања, за или против
( наставак)
Стенографија као вештина писања (ПРОТИВ)
Појавом разних техничких помагала стенографије у пракси скоро да нема. Због непостојања потребе стенографија се више не учи у школи. Другим речима, стенографији је одзвонило.
Друштво се за такву одлуку припремало још од појаве првих магнетофона и џепних диктафона. Данас кад сваки мобилни телефон има видео камеру док Гугл у понуди има директно диктирање „у папир“. Чини се да је одлука о благовременом протеривању стенографије из школе била визионарска и сасвим на месту. У Србији је могуће полагање за звање дебатног стенографа али се часови похађају приватно.
Један од убитачних аргумената „против“ стенографије је и чињеница да је за овладавање овим умећем потребно времена колико и за учење неког страног језика. Зар није онда мудрије другачије трошити време?
Време уложено у вежбање стенографије нам се вишеструко враћа кроз касније временске и живчане уштеде. Обичним писањем се дешава да рука не стиже да запише све, због чега се у глави ствара додатна збрка. Код стенографског писања често се дешава обрнуто. Рука која је дуго сматрана за кочничара сад осветнички чека да се мисао формира. На крају се дешава импресивно помирење и складно дејство руке и главе. Уједно, то је стенографски идеал. Тада је број потеза руком изједначен са бројем слогова.
Можда ускоро нећемо морати ни да диктирамо. Можда ће се све решавати са венчићем електрода на глави. Можда ће ускоро из главе вадити звучне, покретне тродимензионалне слике, после чега и тастатура постаје сувишна.
Сви који тако мисле у наставку текста ће видети манипулативни покушај Тома Сојера да ужива у бојењу ограде. Стога добронамеран савет да на овом месту задовољно заврше читање овог текста. Нека слободно напусте час носећи са собом апсолутно одрживо уверење да стенографија данас представља баласт.
Стенографија као вештина писања (ЗА)
Учење брзог писање почиње „коресподентном“ стенографијом која обухвата основна правила и елементе представљања и писања: слова, речи, префикса, суфикса, скраћеница, као и грађење речи од скраћеница. После првог часа и упознавања са основама почиње примена наученог кроз стенографско писање. Истовремено радимо преписивање обичним писмом и сређивање текста.
Потребно је испоштовати ове кораке јер са сваком вежбом пишемо лепше, брже али и другачије. Једноставно стенографија није механичка радња већ представља умно механички напор. Парадоксално у почетку учења може да се појави замор (ништа страшно), али касније кад проникнемо у суштину умарања скоро да нема.
Постоје многа поједностављења приликом стенографског писања почев од једноставнијих слова, преко посебних симбола за суфиксе и префиксе, као и за сугласничке групе. Посебно је занимљиво да код „цртања слова“ много речи може да се напише на два или више начина без икакве бојазни да нећемо умети да прочитамо оно што смо записали. Исто тако постоје и „сигле“, готове, комбиноване и написане речи.
Мањини која наставља да чита помињем и израз који је већ нестао: „метаграфија“. Данас се уместо њега користи израз „дебатна“ стенографија, којом се барата тек пошто се добро савладају основни елементи коресподентне стенографије – писање од 60 до 80 речи у једном минуту. Виши дебатни стенографи достижу импозантне брзине писања преко 120 речи у минуту.
Ради се о усавршавању не само стенографије као вештине писања већ и о бољем познавању матерњег језика. Реч је о још краћем и бржем писању, самим тим и мишљењу. „Језиком се свакодневно служимо, говоримо или пишемо. Али о језику ретко кад и размишљамо[3]“. Додајмо, квалитетно мишљење и писање подразумевају боље познавање језика и да стенографија кроз усавршавање и измене у потпуности прати дух свог језика.
Како смо већ поменули кад пишемо обичним писмом или куцамо директно дешава се да се мисли сустижу и престижу, док се истовремено саплићу. То је део кад се „погоди жица“ па речи излазе из нас без милости и без пардона. Узгред многи због тога и пишу прихватајући то као једну од благодати коју им нико не може одузети, без обзира на тираж који носи дозу неизвесности.
„Нека вам канали између мозга и врхова прстију буду отворени – допустите да преносиоци ваших импулса весело поскакују у смеру странице“, каже писац асоцирајући да куцање по тастатури због великог броја нервних завршетака у врховима прстију може да буде благотворно за писца. Додајмо да „цртање“ слова, слогова и реченица подразумева синхрони рад леве и десне хемисфере због чега је саобраћај на мосту (Цорпус цаллосум ) између њих прилично закрчен. Зар то није пут за ревитализацију можданих функција и развој креативности, исто онако као што то чинимо вежбањем са неким музичким инструментом? И парадоксално питање, зар се у менталној посвећеност кад интензивно користимо обе хемисфере не крије тајна неумарања?
Писци, стенографи хватају све што излази и све што „хоће“ да изађе из њих. Ум и тема о којој желе да пишу се у тој почетној јурњави „стижу“. То још увек не значи готов текст али значи велику уштеду у времену. Време и даље остаје резервисано за писање.
Можда више нема потреба за хватањем бележака али потребе за писањем, читањем и креативношћу још увек постоје. Зато мањина која се бави писањем можда не треба да жури са одбацивањем нечега што „ради“ у име лењости или прогреса. Особе које мисле, говоре и пишу „можда“ коришћењем стенографије из себе могу да извуку више, како за себе тако и за читаоце.
Стенографија од корисника тражи добро познавање језика којим се служимо што је и један од услова доброг писања. Истовремено вежбањем и разумевањем стенографије развијамо и језик којим мислимо и пишемо. Једноставно почињемо језик да посматрамо на други начин бојећи га још једном димензијом што нам током писања шири видике.
Постоје многа поједностављења приликом стенографског писања почев од једноставнијих слова, преко посебних симбола за суфиксе и префиксе као и за сугласничке групе. Посебно је занимљиво да много речи може да се напише на два, три и више начина без икакве бојазни да нећемо умети да прочитамо оно што смо записали. Исто тако стенографија постоје сигле, готове, комбиноване и написане речи.
Савет за самоуке
Ако хоћете да научите стенографско писање почните од новијих књига издатих крајем прошлог и почетком 21 века, због примењених побољшања до којих се дошло праксом. На пример слово „м“ се у почетку писало на „само“ један начин. Данас се на крају речи пише другачије, потезом оловке одоздо на горе.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.