ДЕГЕНЕК

Фељтон у наставцима

ДЕГЕНЕК

приче

[info]

Посвећено, супрузи и саборцу Она не дочека да помилује наша сјећања свијена у ову књигу. Одлазак је одлагала вјерући да ће моћи као онда на Сутјесци. Сваку причу сачекала је пред принтером па са оловком на готовс одлазила да цјени. Често пута ме је слала на поправни „Дјеци се не смије лагати“, опомињала је. Памћење јој је све до судњег трена било врсно а мар чудесан. Овај урадак је Босин колико и мој па нека јој то буде дар од мене и нашег потомства.[/info]

 Никица Пилиповић Дајановић

Догорјело до ноката

Био је 28. јули и сриједа а година 1941. и била је усташка Независна Држава Хрватска. И било је бити или не бити. Благо је прије свитања отпремљено на пашњаке подаље од цеста. Сунце је припекло чим је изашло иза Осјеченице.
Понеко је одлазио на присојне њиве не би ли пронашао приспјели клас жита а понеко да набере самоникла биља да би се тушила глад. Вода је мјерена напршњацима јер су бунари били пресушили а врела под шапом усташа. Слух је држан на цестама да би пратио усташке накане а погледом су пребирани
сокаци како не би изненадило ни шуљање. О онима које отјераше усташе на „присилни рад“ нијесу стизали гласи. Црне слутње су се ројиле и попут авети ваљале се по селима испод планине.

Од раног јутра камиони пуни усташа ткали су Петровачком цестом. Око попасна доба авион је прелетио наш буџак и замакао за Осјеченицу. Онда су се огласиле експлозије онамо гдје је Дрвар. Било је јасно да је неком догорјело до ноката.

Пред залазак сунца пристигло је од Петровца неколико камиона натоварених усташама. Онда се у чаршији чула необична галама, проткана понеким пуцњем. Наше куће су ондје близу чаршије али заклоњене Пољиним гајем, па су људи из Чигрија дошли не би ли што дознали. У оно предвечерје било нас је у нашој авлији петнаестак. Бринула нас је гуњгула усташа у чаршији. Ако славе, рачунали смо, не ваља јер су негдје починили зло. А ако су негдје надрљали опет не ваља јер већ ноћас могу кренути у освету. Одлука је, чини се, била већ донесена и свако је притезао опанке, не говорећи шта смјера.

До оног 28. јула и оне жарке сриједе усташе нијесу оћерале ниједног Врточанина. О разлозима усташког оклијевања нагађало се и све се сводило на то да се чекао повратак Јосе Матијевића Заворња из Загреба гдје је видао ране и гдје су му ампутирали ногу. Јесу усташе убиле седамнаестогодишњег Божу Сурлу Седмака. Сметнуо несретник с ума да није упутно ни примицати се цести, а камоли ходати по њој, и то га је одвело равно у смрт. У оној свеопштој оскудици у круву његов брат Раде је прокријумчарио меч кукуруза одоздо испод планине па Божо кренуо у Кулен Вакуф да их самеље. И кад је већ био надомак млина, а док је пролазио поред биртије Мире Рње Матијевића, Рњо га је примијетио и послао своја два крвника да га пресретну. И пресрели су Рњини чакијаши Божу и мучили га све док му нијесу истиснули душу из тијела. Рњо их је наградио са Божиним коњима и колима. Да, и врећом Божиних кукуруза.

НАСТАВИЋЕ СЕ …