Ометена професија

Било је то 2008. године, месец дана пред изборе. Спремао сам се да уђем у студио РТВ Шабац и с председником Србије Борисом Тадићем урадим интервју. Зауставио ме је Тадићев саветник за медије, Небојша Крстић, и на моје изненађење затражио да погледа питања. „Младићу, нема питања, она су у мојој глави у коју тешко да можете да завирите, али зато, часком, идите до првог компјутера и на Гуглу укуцајте моје име“, одговорио сам демократски учтиво и арогантно. Окренуо се и отишао да обавим свој, новинарски посао.

Зашто је овај детаљ важан за причу о пропадању новинарске професије? Пре свега због природног односа једног професионалца према ауторитету непознатог порекла; због јасног става који не трпи наставак притиска нити пристанак на захтев; због импулсивне реакције која искључује размишљање о последицама… Не због лапидарне и површне констатације о новинарској храбрости и личној курчевитости.

И кад се данас по медијима, трибинама и форумима неупућени надгорњавају о томе на шта све новинари пристају свесно урушавајући лични ауторитет и професионални интегритет, превиђа се суморна чињеница да су извођачи медијског посла сами виновници сопственог суноврата. Незнање, танко новинарско искуство изграђено под окриљем недовршеног и самопрокламованог уредничког умећа, стварају несигурне, занатски недоучене људе спремне на сваку неподопштину која би им брзо лансирала име у јавност.

Напредовање у редакцијској хијерархији почива на колични оствареног миљеништва стеченог кроз послушност у којој нема простора ни за лично мишљење ни за добру идеју, а камоли за сопствени став. И кад почне да се негује нада да ће осредњи уредник направити какву грешку и отворити простор за напредовање осредњем новинару. А све гарнирано страхом од казне, шиканирања и егзистенцијалном стрепњом. Идеална подлога за подробно промишљање које се модерно зове – аутоцензура. И ту почиње крај ове ометене професије.

Наравно, прво страда занат који дефинише избор теме о којој ће се писати/говорити, у чему више није важно да ли је тема важна и занимљива за што већи број људи, већ се кроз процену степена узнемирења или изазивања јефтине знатижеље и ниских страсти, уреднички површно промишља да ли ће то продати који примерак новина више. Ако се на том првом занатлијском кораку и деси нешто позитивно, већ на другом – избор контекста за тему који подразумева истраживање, тражење релевантних саговорника, избор угла – најчешће следи фијаско. Последња занатска фаза, избор алата (жанра), постаје небитна, јер за те потребе роботизовани уреднички мозгови су смислили новокомпоноване глупости као што су, рецимо, сликање сахрана, воајерски упади у туђу интиму, претраживачко новинарство модерно проглашено истраживачким, лелекање у насловима, све до огољених псовки и увреда на рачун неистомишљеника из јавног и политичког живота. Дубоко верујем да ће тиражно потонуће таблоида почети оног тренутка кад се речник улице потпуно пресели на насловне стране и кад ментално урушеној публици такве насловнице постану обичне, досадне и незанимљиве.

Посебан суноврат медија представља свесрдно пристајање на удовољавање разним политичким интересима и потребама, које је еволуирало у радосну надградњу такве улоге, чак и кад се то не тражи или очекује. У томе главни уредници проналазе посебан ужитак којим хране сопствени его и заблуду о моћи – да постају политички битни, штавише, да су креатори политичке сцене. Почињу дубоко да верују у оно што објављују! Тако спиновање постаје основна функција новина, а у том врзином колу опстанак је орочен или трајањем мандата одређене политичке гарнитуре, променом власника или одласком на све богатије медијско гробље.  Дужина читања данашњих новина траје колико и ишчитавање поруке на тараби. Смисао оваквог медијског утицаја сведен је на редовно и микродозирано токсиковање, где се прејаким речима, „вестима“ сатканим на замени теза, блаћењем некога а да се облаћеном не допусти да ишта каже, истиче кобајаги оштрина која конзумента временом доводи до отупљивања.

Сведоци смо опасне унутармедијске поларизације у којој се наглашава потреба за утврђивањем финансијске залеђине појединих медија и новинара. Још у време деведесетих сам са зебњом гледао на то постројавање и подједнако ми је било мука и од страних и од домаћих „плаћеника“, поготово од наметања закључка ко је честитији. Тзв. независни су уредно ишли до Будимпеште или Беча (ново је да се данас ни не путује) по какву „донаторску“ цркавицу, не доводећи ниједног тренутка у питање убеђење у сопствену независност.

Данас се лицемерно крију од тих успомена они који рачунају на свеопшту амнезију, скривајући се иза доследности једној „религији“ или мењајући иконе. Било је скаредно јавно рећи да је независност медија (не само код нас) немогућа и покојна категорија, а поглед преко нишана видео је у пореклу новца само интерес оне друге стране. Иза свега је, по правилу, остајало згариште новинарске егзистенције и само будали данас није јасно зашто су медији најпогубнији део транзиције, а новинарска професија трагичар приватизације, коју нити је имао нити има ко да заштити кад то није умела сама да оствари. Медијске законе су, под изоштреним европским дурбином писали углавном они који никад нису ни прст умочили у новинарско мастило. С друге стране, множила су се разна цеховска удружења која данас све више личне на неартикулисане синдикалне организације, док су синдикати први доживели хаварију током транзиције и отишли дођавола.

Теоретски, однос демократичности друштва и новинарских слобода је у директној корелацији. Само теоретски. Остваривање „новинарских слобода“ није нешто што се уређује законском регулативом, политичким нагодбама и договорима, залудним прижељкивањем некаквих фиктивних стандарда које ће нам наметнути „развијени“ свет – то је циклични процес индивидуалног поимања слободе јавне речи који подразумева свестан пристанак на ризик и спремност на незгодне последице о којима се не размишља трагично пре него што се укуца прва реченица новинског текста.