Могу ли новинари да воде кампању?

Вести из медија

10. 03. 2016.

Аутор: Дејан Спаловић, Јелена Попадић Извор: Политика; фото: Политика

Могу ли новинари да воде кампању?

Од првих избора 1990. до данас на листама посланичких кандидата налазила су се бројна новинарска имена. Док траје изборна кампања, Јасмина Каранац неће радити као уредница на ТВ „Прва” јер се налази на 60. месту на напредњачкој изборној листи. За разлику од ње, посланик СНС-а Владимир Ђукановић ће као и до сада водити Јутарњи програм на ТВ Коперникус. И док на „Првој” вероватно желе да се ограде од могућих квалификација да су напредњачка телевизија, Ђукановићу не пада на памет да се одрекне улоге водитеља, али ни страначког активизма.

 Могу ли новинари да учествују у кампањи истовремено радећи свој посао, питање је око којег се ових дана води расправа у Србији. На две изборне листе које су до сада проглашене: „Александар Вучић – Србија побеђује” и „За праведну Србију – Демократска странка”, налази се шест новинара.

Сигурно је да се одређени број новинара окреће политици због блискости са идеологијом. Истовремено, и све партије покушавају да врбују познате личности које им могу донети глас више. У тренутку када проруске странке оптужују напредњаке да приближавају Србији НАТО-у, СНС је направио вешт политички маневар. На листу су као нестраначку личност ставили познатог војног коментатора „Политике” Мирослава Лазанског, оштрог критичара НАТО-а. Има ли ефектнијег начина да се пошаље порука – ми нисмо за НАТО?

И док Нино Брајовић, генерални секретар УНС-а, истиче да је политички активизам једно од основних људских права које се ни новинарима не сме ускратити, председник НУНС-а Вукашин Обрадовић сматра недопустивим кандидовање новинара и уредника у политичкој кампањи.

Кодекс новинара Србије прописује да „активно заговарање у политичкој, изборној или медијској кампањи не може да се обавља истовремено с новинарским/уредничким послом”, као и да би „новинар требало да учини све да избегне ситуације које би могле да доведу до сукоба интереса, стварног или привидног, и које би могле да га наведу да компромитује свој углед или углед професије”.

Нино Брајовић поручује да новинари не би смели да злоупотребе новинарство зарад политичке пропаганде, али то не значи да не могу да обављају свој посао.

– Новинар не би смео да извештава о активностима политичке странке на чијој је листи, као ни о активностима других партија. То не значи да не може да пише текстове на другу тему– истиче наш саговорник.

И Вукашин Обрадовић из НУНС-а није против тога да се и новинари баве политиком, али каже да већина свој политички ангажман схвата као активизам и уместо новинара постају пропагандисти.

– Сви новинари који се одлучили да се политички активирају, као што су Мирослав Лазански, Јасмина Каранац или Наташа Михаиловић, не треба да се у време изборне кампање јавно експонирају. Они могу да раде, али на неким другим пословима који немају везе са кампањом– изјавио је Обрадовић.

Ипак, председник Надзорног одбора НУНС-а Стојан Марковић одборник је чачанске скупштине још од 2008, на листи ЛДП-а, а и члан Комисије за жалбе Савета за штампу у име „Локал преса”, асоцијације локалних медијских газда.

И други истакнути чланови НУНС-а активно се баве политиком, па је тако Жељко Бодрожић из Кикинде био члан Главног одбора ЛДП-а, а Зоран Остојић, некадашњи директор Студија Б, био је републички посланик ЛДП-а.

Упитан шта мисли о политичком активизму својих колега, Вукашин Обрадовић истиче да не подржава ни Стојана Марковића ни Жељка Бодрожића, као ни друге колеге који активно учествују у политици.

На питање зашто је НУНС тек сада осудио политички активизам новинара иако су чланови овог удружења годинама уназад присутни у политичком животу, Обрадовић истиче да „то што тада нисмо реаговали не значи да не треба данас да реагујемо”.

– Наше сaопштење нема политичку позадину и није усмерено ни против кога, само желимо да заштитимо новинаре и професију од евентуалних оптужби грађана или политичких странака– истиче наш саговорник.

Незванично учешће новинара у изборним кампањама велики је проблем српског новинарства 15 година уназад, потврђује Вукашин Обрадовић.

– Помагање странкама је најперфиднија злоупотреба новинарске професије. Много је часније бити члан неке партије или на изборној листи него да тајно, испод жита радите послове за поједине странке, а да се при том издају за нестраначког новинара – мишљење је нашег саговорника.

У Европи постоји традиција партијски опредељених медија, док је у САД-у новинарима забрањено и да јавно испољавају политичке симпатије. Новинарима Њујорк тајмса интерним правилником је забрањено да се баве политиком, да воде кампању и јавно подржавају неког кандидата или неки закон. Забрањено им је чак и да дају донацију неком кандидату или странци.

Још на првим вишепартијским изборима 1990. године осванула су новинарска имена на листи СПС-а, Слободана Милошевића. Тада су у посланичким клупама седели Александар Прља, главни и одговорни уредник „Политике”, али и тада позната новинарска имена Живорад Игић и Слободан Јовановић.

Али и на листама опозиционих странака налазио се завидан списак новинара – у првом сазиву је посланички мандат добио телевизијски водитељ Михајло Ковач, у време ДОС-а амбасадор у Аустрији. Посланици у наредним сазивима били су Захарије Трнавчевић, Милорад Јовановић, Љиљана Несторовић, Слободан Орлић…Један од највећих српских новинара Александар Тијанић се није налазио на изборним листама али је заслужан за низ веома успешних изборних слогана разних странака. Такође, неколико месеци био је и министар информисања у влади Мирка Марјановића. Деведесетих година демократску опозицију отворено су подржавали новинари и уредници медија који су се тада називали независним.

Ђукановић: А шта је са Ђорђем Вукадиновићем?

Посланик СНС-а Владимир Ђукановић сматра бесмисленом одредбу Кодекса новинара Србије по којој новинар не може истовремено да обавља свој посао и да учествује у изборној кампањи.
 
 – Шта то значи да неко ко је новинар не може да се активно бави политиком или не може да буде на изборној листи било које партије? Ја водим Јутарњи програм у који се уживо укључују гледаоци разних политичких оријентација који јако добро знају да сам члан СНС-а. Нема цензуре и развије се дискусија и не знам шта је ту спорно – наглашава Ђукановић.
 
 Он се запитао који то новинар нема свој политички став и истиче да је лицемерно етикетирати новинаре који су одлучили да јавно подрже неку политичку партију. У разним медијима, како каже, ради гомила „независних и професионалних” новинара из чијих се текстова види колико су политички острашћени.
 
 Он је запитао еснафска удружења која промовишу забрану рада новинарима који су на изборним листама, да ли то правило важи и за политичке коментаторе, попут колумнисте „Политике” Ђорђа Вукадиновића