Са путовања по Словенији

Блед је насеље и управно средиште истоимене општине Блед, која припада Горењској регији у Републици Словенији. По попису из 2002. г. насеље Блед имало је 5.252 становника. Блед је насеље поред Бледског језера и спада међу старије и најлепше туристичке крајеве у Словенији. Лежи на надморској висини од 504 метара у сред ледничке долине.

Словени се на ово подручје досељавају у два таласа. Први талас је био у 7. веку а други у 9. и 10. веку. По пропасти словенских држава Блед улази у државу Карла Великог. Године 1004. Хенрик II Свети додељује блед као феуд бриксенском бискупу Албуину. Тада се и Блед први пут спомиње. Бледски замак добија бискупија 1011. Тада је почела феудализација локалног становништва. Блед са замком је био у власништву бискупа све до 1803. када је национализиран. До тада су бискупи замак изнајмљивали моћним и богатим људима већином племићима.

Од 1803. до 1812. је Блед био у склопу Илирских провинција, дела Првог француског царства. По пропасти Наполеона Блед је поново у рукама Хабзбурга. Они 1838. предају Блед поново у руке цркве, бриксеншкој бискупији. Десет година касније феудализам бива укинут и економска вредност овог краја знатно опада.

Касније села из околине се уједињују и настаје место на површини данашњег Бледа. Бискупи продају Блед 1858. власнику јасеничке жечезаре. До 1937. долази до више промена власника. Те године Блед долази у државне руке тј. власник постаје Дравска бановина. За време Другог светског рата на Бледу се налази седиште војне и цивилне управе Трећег рајха. Оно што је данас познато као Блед настало је када су села Град, Млино, Речица, Загорице и Желече због економије и туризма утопила у градић. Званично Блед добија стаус града 1960.

Језеро је ледничко-тектонског порекла и проточно је, вода речицом Језерницом истиче из језера у Саву Бохињку, а она заједно са Савом Долињком постаје „наша“ Сава. Прича о овом крају далеко је поетичнија када се у њу унесу елементи митова и легенди, како то раде домаћини. Језеро је, каже једна од њих, творевина старословенске богиње Живе која је на његове обале населила виле и вилењаке.

Корени ове легенде воде нас до острва где су откривени гробови и скелети из периода насељавања острва између 7. и 9. века, када су његови старословенски становници овде имали светилиште. Још је једна легенда везана за острво, тачније за цркву посвећену Девици Марији и „звоно жеља“. У жалости за мужем којег су убили разбојници, његова удовица је у ливење звона за малу капелу на острву уложила све своје благо. Након што је звоно заједно са лађом потонуло у језеру, легенда каже да се удовица закалуђерила у Риму. Након њене смрти папа је дао да се изради друго звано и пошаље на Блед.

Верује се да ће ономе ко зазвони тим звоном у част Девице Марије бити испуњена жеља коју у том часу пожели. Верује се такође да ће срећа пратити брачни пар ако младожења са младом у наручју пређе 99. степеника од подножја острва до црквице која се налази на платоу на врху острва.

Текст из слободне википедије

Фото: З. Павловић

Са путовања по Словенији

Са путовања по Словенији

Оставите одговор Одустани од одговора

Add Ресавски поштоноша to your Homescreen!